Има нешто мистериозно у погледу старог мајстора, а то је да он није директан, већ, онако, гледа све искоса, погледом у поглед, као огледало које гледа у једно друго огледало. Тако је Вермерова слика у другој некој слици, а атеље старог мајстора Веласкеза, који крајичком ока у огледалу гледа неколико тема, прича је испричана у његовом огледалу где опажамо и поданике и краља приче. Такав је и нови филм Клода Лелуша “Најлепше године мог живота” - то је филм о његовом старом филму, можда најбољем, “Један човек и једна жена” у коме су, управо као и у овом новом, глумили Жан Луј Трентињан и Анук Еме.
Међутим, овај нови филм није само прича о старим глумцима из Лелушовог старог филма - он је и нешто више; “Најлепше године “ је филм о старењу, као природном процесу, феномену, али и о старењу његових глумаца из филма “Један човек и једна жена” где глумац (Трентињан) возач спортске формуле, сада већ у старачком дому, губи памћење и не полази му лако за руком да се сети жене коју је волео (Анук Еме) и чије је дете одгајио. За оне који се питају какав може изгледати евентуално живот у старачком дому, овај филм даје одговор - који по себи, баш као и сам процес старења, није ни негативан ни позитиван. Филм говори о протагонистима, или о бившим протагонистима који губе памћење - али, ако изгубимо део памћења који је болан и који нам смета, то може да буде неко исцељење и извесно олакшање.
Филм говори о свему томе, дакле пре свега о сећањима и почиње сценом из “првог” филма у којој видимо Анук која је била млада, у тренутку када је Дироку (Трентињану) послала телеграм „Волим вас“, а он, тркач формуле, прекорачио све људске и аутомобилске брзине да се врати и да је пронађе у граду из кога је послала телеграм. И старац се свега тога сада сећа у старачком дому. Камера прелази на старинарницу у којој старица са унуком пребира по фиокама, и у коју улази средовечан човек и каже старици “ви ме се не сећате, али мој отац, у старачком дому, стално и једино прича о вама “. Старица одлази да види г Дирока, али он је се не сећа, тврди, штавише, да старица личи на једину жену коју је одиста волео и вади из џепа старичину фотографију из младих дана. Она га пита да ли се плаши смрти док он покусава да се сети свог живота - женскарош, каскадер, вечити шармер који је нехајно водио љубав са многима; у једном тренутку примећује да старачки дом подсећа на затвор и каже да покушава да побегне одатле сваког јутра.
Он је пита да ли је нова пензионерка у дому па јој доброћудно предлаже да побегну заједно. Старица се враћа из ове посете видно потрешена, али решена да га од тога дана чешће посећује. Стари мајстор Лелуш систематаки пресеца сећања ових старих глумаца сећањима на филм(ове), она је сценариста која је заљубљена у каскадера који трагично гине, а он возач формуле који се истински заљубио у њу. Старица решава да се побрине о његовом здрављу - одлучи да га провоза шумама Нормандије и одводи га до хотела у коме су боравили пре пола века, до собе 26, где су се вероватно и растали. У новом филму лик ће, можда редитељ Лелуш лично, од ње затражити опроштај.
Сликају се сада заједно, проводе све више времена у шетњама, све чесће се виђају и њему се сећање полако враћа! Докторка поверева његовом сину да је задовољна тестовима меморије - између осталог, овај филм говори у прилог научном феномену бољитка сећања код пацијената погођених Паркинсоновом болешћу и Алћајмером, а који су изложени правој нези и позитивним емоцијама. Али, пре свега, „Најлепше године мог живота” су химна љубави и химна духовној снази коју ствара љубав; Старица у лику Емеове каже на крају филма једну лепу истину: “Кад је човек у старости сам, он се плаши и размишља када ће да оде. а кад је у пару он се плаши да ће партнер, то јест љубав да оде пре њега..“ Сви се плаше губитка љубави, јер губитак љубави јесте нека врста смрти.
Нина Живанчевић
