Инспирисан бурном љубавном причом својих родитеља, у послератним временима Варшаве, Павликовски је снимио “Хладни рат“ и поново се, кроз сценарио вратио својој домовини.
Филм Павела Павликовског ушао је у најужи избор за награду Оскар са три номинације: за најбољи страни филм, за најбољу фотографију, за најбољег редитеља, док је на Канском фестивалу 2018. године Павликовски проглашен за најбољег редитеља.
Страствена љубавна прича између двоје људи која се, због њиховог различитог порекла и темперамента, на први поглед чини неспојивом, али ипак судбински предодређеном смештена је у време хладног рата, педесетих година прошлог века у Пољској, Берлину, Југославији и Паризу.
Љубав џез пијанисте Виктора и младе Зуле, талентоване за певање и игру, “гори” у позадини послератне Европе иако раздвојена тренутном политиком и несретним судбинама.
Прича мојих родитеља је била матрица за све моје приче. Нисам о томе дуго размишљао, о причи као таквој. Онда сам схватио да сам у свом раду стално привучен таквом љубавном причом, изјавио је Павликовски.
Након успешног филма “Ида” (2013), који је први пољски филм који је добио награду Оскар, Павликовски се поново вратио причи о својој домовини и њеном постојању, у временима која су била обележена Другим светским ратом.
