"Мој лик у новом филму режисер и сценариста Рубен је замислио да буде један руски олигарх, капиталиста, уроњен у идеје неолиберализма. Након тога то је било отворено, тај мој карактер смо дуго градили кроз импровизације и разговоре”, открио је глумац Бурић, који је синоћ пре саме пројекције филма "Троугао туге", Канског победника 2022, свечано отворио 18. "Слободну зону" у Мтс Дворани.
Филмски глумац са успешном интернационалном каријером, коме је искуство на филму "Троугао туге" било незаборавно у сваком погледу, навео је да о свом лику није размишљао да је у питању само Рус, већ да је типски актер, којег везује за транзицију у Источној Европи.
"Свакако ми је било лакше да тако размишљам, јер то време транзиције познајем најбоље из ових крајева, тако да сам по сећању доста ствари уплео у мој лик. Све сам то препричавао Рубену који мање познаје околности код нас, мада му је мајка била комуиниста, како ми је открио. То смо све радили на неки начин као нека "весела конструкција деконструкције". Рубен и ја смо непрестано размењивали ставове на ове теме", рекао је хрватски глумац родом из Осијека о филму шведског редитеља где игра амерички глумац Вуди Харелсон.
Бурић је почео да гради каријеру у Данској од 1996. године са чувеним филмом "Pusher", у Србији преведен као "У Кини једу псе" Николаса Виндинга Рефна у коме тумачи српског нарко-шефа Мила.
Та трилогија ће му донети интернационалну препознатљивост и велики број ангажмана на све стране.
"Рубен Естлунд је замислио да мој лик олигарха у "Троуглу туге" има неку врсту дивље активности, отворености према животу, која ће му омогућити да комуницира са тим капетаном брода кога глуми Вуди Харелсон.
Надам се да сам успео да то направим. Тај сукоб између капетана јахте и њега долази до тога да он руши тог капетана који је тако чврсто ушао у неки лик", објаснио је Бурић, који се почетком осамдесетих година (1981) преселио у Данску, и остварио више од 60 улога у дугим и кратким филмовима, као и ТВ серијама.
Нови пројекат шведског редитеља и сценаристе Рубена Естлунда, познатог по филмовима "Туриста" и посебно - "Сквер", освојио је Златну палму за најбољи филм 75. Канског филмског фестивала (2022).
Копродукцију потписују Шведска, Француска, Немачка, Уједињено Краљевство, Грчка и Турска, филм траје пуна два и по сата (150 минута) и сниман је на раскошном грчком острву Евиа.
У познатом маниру самог филмског аутора са претходним делима, нова прича је специфична критика савременог света о пресеку галерије ликова који се налазе на крстарењу луксузне јахте где се одвијају непредвидљиве уврнуте ситуације.
"Током снимања нашег филма догодила се та игра између Вудија Харелсона и мене. Вуди је одличан глумац, али он јако ради на карактеру, док сам ја другачија врста глумца, јер ја покушавам разрушити свој карактер из сценарија. И то какви смо ми као људи, Рубен је рекао да га то не занима, већ је желео да постигне тај концепт кроз лични сусрет Вудија и мене, што се и догодило. Вуди је био чврст у томе да направи један снажан карактер, а ја сам му био нека врста контраста, са неким разлагањем и ирационалношћу. Наш однос у филму се може посматрати као један сатиричан и подсмешљив поглед на бескрајне дискусије", оценио је хрватско-дански драмски уметник.
Бурић је говорио и о необичном крају филма "Троугао туге", који је затекао публику, и он сматра да је у питању отворен завршетак остварења, понекад му се чини да се може сматрати на један, онда касније на други начин, али да редитељ Естлунд иначе воли да приреди такав крај, и да провоцира, те није ништа чудно и ново за опус аутора.
Он је открио да је режисер скоро у последњи час завршио монтажу филма да би га на време предао за селекцију Канског фестивала и тек тада су сви глумци видели премијерно "Троугао туге", нису имали прилике раније. Реакције публике су биле за њега помало неочекиване, јер су неке сцене испале много смешније него што се њему чинило на самом снимању.
"Иначе волим да гледам један филм са различитом публиком на пројекцијама, фестивалима. Сви они различито реагују, што ми се десило недавно на фестивалу у Загребу. Тамо је публика у првом сегменту или чину филма била мртва хладна, без реакције, питао сам се шта није у реду. Онда се плашите да филм неће искомуницирати на прави начин", приметио је Бурић, и додао да је та прва целина бескрајно комична у филму, те да му није јасно зашто загребачка публика није адекватно одговорила на тај чин.
Филм је синоћ имао паралелне премијере у Београду (мтс Дворана), Нишу (Cineplexx) и Новом Саду (Arena Cineplex), а прва пројекција у престоиници је била распродата, да би се онда убацила и додатна касније, на којој се Златко Бурић такође обратио публици.
"Рубена сам упознао добро још од првог нашег сусрета, и занимљиво је да он третира карактер не толико као индивидуалну особину. Он сматра да рецимо у вези целе ситуације у свету данас, ако смо несрећни, сви треба да се осећамо кривим што смо несрећни. То се управо и види у филму, у самом поступку, јер има сцена ождеравања, што су директне референце на ситуацију данас", оценио је Бурић и открио да шведски режисер има такав метод рада да узима јако пуно дублова.
"Рекао ми је Рубен кад смо се дружили да могу играти код њега, али да имам на уму да он не ради испод 25 дублова за сваку сцену. То ради из више разлога: пре свега када се сцена изнова понавља, онда постаје све боља. Онда у једном тренутку та иста сцена постаје све лошија када дође до замора глумаца. Понекад се и потпуно распада сцена. И онда, ако се из тог распада опет изгура да се енергија и концентрација повећају, онда сцена добије неки природни ток", оценио је Бурић и приметио да глумци у тим приликама долазе до једног стања када им је свест после умора суженија, али и са више концентрације.
Редитељ поштује и допушта глумачку импровизацију са једне стране, док са друге стране има јако дуге и кадрове формално чисте без реза, како је анализирао глумац, тако да је суштина толиких понављања - дублова заправо стварање композиције, које је независно од драмских уметника - глумаца.
Бурић је признао да умеју бити напорна и исцрпљујућа та понављања сцена, а да их је у "Троуглу туге" било јако пуно, те да неке сцене на крају нису ни ушле у филм, иако траје 150 минута.
Што се тиче своје међународне каријере, Бурић каже да није баш толико слободан у бирању улога, јер ипак мора и да преживи, трудећи се да ради искључиво свој посао глумца.
У биографији је записао и ангажовање у америчком хит блокбастеру “2012” Роланда Емериха (“Дан независности”, “Патриота”) и награђиваном британском филму “Слатке покварене ствари” Стивена Фрирса, али и у хрватским запаженим остварењима “Comic Sans” Невиа Марасовића и “Не гледај ми у пијат” Хане Јушић, или у новој ТВ серији “Шутња” (2021) редитеља Далибора Матанића, где играју и Горан Богдан, Тихана Лазовић, Леон Лучев.
"Нисам у позицији да одбијам пројекте како многе звезде данас раде у Холивуду и Европи, мада опет не видим себе само као глумца, већ желим увек бити део неке групе која је у једном креативном заносу и процесу. То сам донео из рада у алтернативном театру", рекао је уметник.
Златко Бурић је похађао Драмски Студио пре 50 година (1972), када је почео каријеру, и био је део алтернативног, експерименталног позоришта - трупе “Кугла Глумиште”, која је основана 1975. године са колегама Жељком Зорицом-Шишом и Дамиром Бартол-Индосом.
"Рад на филму "Pusher" Николаса Виндинга Рефна, код вас преведен као "У Кини једу псе", за мене је био потпуно ново подручје и другачија форма, али сам процес рада је донекле близак алтернативном театру. То ми је био први филм који сам снимио. Оценио сам тада након снимања да је то било добро, јако успешно, био сам задовољан. На том филму били смо један колектив који је могао све", описао је Бурић рад на том популарном филму који се изродио у трилогију.
За ту ролу Златко је освојио и награду "Bodil Award" за најбољу споредну улогу 1997. године.
Онда је филм добио и британску верзију истог назива (2012) где је хрватски глумац поновио своју улогу Србина - Мила, уз глумца Ричарда Којла.
Код данског режисера Николаса Виндинга Рефна, Бурић је играо и у наслову “Bleeder” (1999).
Од најновијих пројеката, Бурић је снимио амерички филм “Маyдаy” (2021) редитељке Карен Синоре, са Џулијет Луис, данску серију “Каубој Копенхагена”, а ускоро ће бити и премијере данских продукција - кратког хорора “Knud Rising” и дугометражног “Копенхаген не постоји” где игра главне улоге.
"Веома бих волео да снимам филмове и у Србији, отворен сам за сарадњу у вашој кинематографији", закључио је хрватско-дански глумац Златко Бурић као први гост 18. издања филмског фестивала "Слободна зона".
Фестивал у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу ће трајати до 8. новембра и приредиће више од 60 дугометражних играних и документарних остварења која на разне начине имају ангажовану улогу.
