Метју Самервил је управо то урадио са својим остварењем “Сава” које је имао српску премијеру 11. септембра у Дому омладине Београда као специјална пројекција на 14 Међународном фестивалу документарног филма Белдокс (9-16. септембар). “Сава” је филм о реци, документарно путовање дуго 990 км кроз земље које су некад биле уједињене у заједничкој држави Југославији. У овом филму природа добија свој глас и то од једне од омиљених глумица са ових простора, Мире Фурлан, и разговара са својим људима, истражујући комплексну везу између граница, воде и националности. Поводом предстојеће пројекције филма разговарали смо са редитељем Метјуом Самервилом.
Како сте се заинтересовали баш за реку Саву? Она није толико позната на Западу нити је до сада била у фокусу европских и америчких редитеља.
- Овај регион сам први пут посетио 2010. Био сам у аутобусу који је из Хрватске возио за Нови Сад, где сам ишао на Егзит. Док сам путовао гледао сам кроз прозор, и када сам се вратио кући отворио сам мапу, да видим где сам био. Приметио сам Саву и одмах ми је привукла пажњу чињеница да се ради о најдужој реци у бившој Југославији. Свидела ми се идеја да направим пројекат о реци. Током 2013. сам путовао са пријатељем дуж реке у периоду од шест недеља. Упознали смо пуно људи и пуно смо научили. Полагано смо схватили у ком смеру би требало да иде пројекат.
Колико се сам филм развио од основне идеје до финалне верзије, с обзиром да сте на филму радили шест година?
Ова река и регион су ме интересовали због стереотипа које су пласирали мејнстрим медији док сам одрастао. Хтео сам да искористим реку и филм као средство да прикажем савремени „социјални пејзаж“, који се не фокусира толико на историју и конфликте. Такође сам хтео да кроз реку истражим заједничко наслеђе региона, које је подељено нацијама. Први пут смо ишли тамо 2013. и потом се нисмо враћали две године јер смо хтели да читамо, размишљамо, учимо. Схватили смо да би било аутентично ако бисмо направили филм о људима дуж реке, као ширу рефлексију на бившу Југославију. Док се крећете дуж реке упознајете људе који имају различите погледе на свет, регију, себе саме. Али ту је и та једна ствар која их држи заједно, око које се уједињују и чине заједницу. То нам је био начин да покажемо да, ма колико су нам различити погледи на свет, постоји веза путем земље и воде која нас окружује. Коначно смо завршили снимање 2019, јер пре тога нисмо имали новца. У том тренутку смо радили и cronjdfunding и тај новац смо искористили за завршетак снимања, након чега смо две године провели у монтажи са Горјаном Атанасовим из Македоније. Монтирали смо филм у његовој кухињи током пандемије. На крају смо у Енглеској добили средства да довршимо пројекат. То је био прави рад из љубави, нешто у шта је доста људи уложило пуно времена, јер су веровали у пројекат, и направили нешто аутентично с погледом у будућност.
Мира Фурлан је била невероватна особа
У филму је чувена глумица Мира Фурлан позајмила глас реци Сави. Како је дошло до те сарадње и с каквим искуствима сте из ње изашли?
- Почели смо да радимо са Миром Фурлан 2018. Трагао сам за старијом женском особом која би била попут водича, Мајке природе, мудре старе реке. Истовремено сам тражио некога чија је лична прича повезана са реком. Препоручили су нам да причамо са Миром Фурлан. Послао сам јој мејл и она је одговорила у року од 24 сата, речима да може да потпише своје име уз изјаву да је природа важнија од национализма. Дуго смо разговарали и напослетку смо се упознали 2020. и потом имали прву сесију снимања. Наш однос је постао веома дубок, наставили смо да шаљемо поруке једно другом не само о Сави, већ и о свакодневним стварима. Потом смо имали још једну он лајн сесију док је била у Лос Анђелесу за време пандемије. Требало је да имамо још једно наснимавање гласа, које нисмо успели да завршимо јер смо у септембру изгубили контакт. Онда сам од њеног мужа чуо да је болесна. Чекали смо неколико месеци у нади да ћемо заједно завршити пројекат, али то се није десило. Била је заиста невероватна особа. Дала је толико тога филму. Постоји сличност између тока реке и емоционалног путовања, њене личне приче. Било је доста симболике у томе.
Колико се ваш однос према реци мењао током путовања и упознавања различитих места?
- Река извире као поточић и полако расте. Постаје спорија, прљавија, тако да и филм прати тај наратив. Прво људи деле своје кратке приче, а потом и филм у доњем току реке успорава, а приче постају емотивније. Односи међу људима који живе уз реку постају дубљи, и тако се наставља до краја. Филм се завршава ноћним кадровима уливања у Дунав. Сви смо различити, али поседујемо ту повезаност са природом. То је главна порука коју смо хтели да пренесемо филмом.
Н. Марковић
