У листи од десетак најгоре рангираних филмова нема превише изненађења. За прво место се, додуше, и даље боре „Сумрак сага“ (2008), тешко гледљива љубавна прича о вампирима и вукодлацима настала према једнако ужасној серији књига Стефани Мајер, и ненамерно комични „Бетмен и Робин“ (1997) за чије постојање се већ извинила целокупна филмска екипа, укључујући и режисера Џоела Шумахера и главну звезду Џорџа Клунија.
Да оставимо по страни Стефани Мајер, америчку домаћицу која се обогатила пишући слабе готске љубиће за тинејџерке, тешко је рећи где више шкрипи у „Сумрак саги“ – од главне јунакиње која нема ни вољу ни личност, преко не превише логичних заплета, до специфичног манира глуме у овим филмовима, коју је публика назвала стилом „ко је прднуо“, пошто се сви глумци бече у камеру, врте главом, колутају очима и уздишу.
На сигурној позицији у врху листе налази се и „Бојно поље Земља“ (Battlefild Earth, 2000) још један ненамерно урнебесно комични филм, бизарна научнофантастична драма о злим главатим ванземаљцима који су освојили земљу и људе користе као робове. Сам заплет није ништа глупљи од многих које нам је Холивуд подарио, али је егзекуција “идеје” спектакуларно лоша – од криминално глумљених ликова, преко невероватно нелогичне приче, до невеште режије са смешним прелазима, тешко је рећи шта је у овом филму ужасније. Сценарио је написан према књизи Рона Хабарда, оснивача сајентологије, а у њему је главна “звезда” Џон Траволта, запаљени сајентолог, за ког се причало да је веровао да ће овај филм бити „Шиндлерова листа“ научнофантастичног жанра.
На високом месту је и „Гигли“ (2003), бљутава романтична комедија са Беном Афлеком и Џенифер Лопез, који, иако су тада били у вези, на екрану једва да имају више хемије од два морска краставца.
На листи су и „Жена мачка“ (2004) због чије је насловне улоге Хале Бери постала прва глумица у историји која је успела да исте године добије и Оскара за најбољу улогу („Бал монструма“) и Златну малину за најгору. Више него спортски прихватајући пораз, Хале Бери се појавила на додели Златне малине, примила награду и карикирајући плачевне оскаровске говоре, захвалила свима који су јој „помогли“ да добије то признање, од продуцената до менаџера.
Некада омиљени холувудски комичар Адам Сендлер ког је прославио „Мали диктатор“, одавно је пао у немилост публике са претераним штанцањем недуховитих комедија које се ослањају на јефтини слепстик и рециклиране заплете. Међу гомилом промашаја у којима је учествовао последњих десетак година, нарочито се издваја „комедија“ „Џек и Џил“ (2011) у којој Сендлер, у непрекинутом низу лоших гегова глуми и сестру и брата близанца.
Ова листа, наравно, не би била потпуна без легендарног филма „Соба“ (2003) који је толико лош да је добио култни статус, па чак и свој филм, са Џејмсом Франком као режисером и главним глумцем (“The Disaster Artist”). “Собу”је режирао, написао, и финансирао ексцентрични занесењак Томи Визо, који је тумачио и главну улогу. Као што могу да посведоче сви који су одгледали бар део „Собе“, у питању је филм који је толико невероватно лош да се његов ужас граничи са генијалношћу.
Међу омраженим филмовима су и производи его трипова Мараје Кери „Сјај“ (2001), негледљива музичка романтична драма, и филм посвећен Џастину Биберу „Никад не реци никад“ (2011).
На листи од двадесет ту је и срамотно лоша адаптација одличне анимиране серије „Аватар: The Last Airbender“(2010), затим „Emoji film“(2017), „Showgirls“(1995), „Трансформерси“ (2009), и многи наставци познатих и успешних филмова („Сам у кући 4“, „Син маске“, „Супермен IV“, „Брзина 2“…)
Настасја Писарев
