Тако већ крајем овог месеца, како сазнајемо, филм би могао да се нађе на репертоару Културног центра Новог Сада.
- Иницијална каписла је била Пецина прича о Џибонију који на Јадрану прави азил за остареле рокере. Један апартман је наменио Пеци, који није досегао никакво умеће у компоновању, свирању и певању. Међутим, толико је значајан за рокенрол у бившој Југославији да му једна актуелна поп рок звезда оставља посебан апартман у том хотелу за великане домаћег и светског рокенрола. То је на неки начин наметнуло форму филма, у смислу не да, с једне стране, Пеца нешто прича, а с друге стране, о њему други испаљују панегирике – објашњава аутор филма Никодијевић који је и редовни професор на Продукцији, на Академији уметности у Новом Саду. - Идеја је била да испричам нешто о Пеци, али и нашој бившој земљи, мојој и младости још неких генерација, као и о социјалним културним, националним и политичким аспектима времена и простора у којима смо живели. Нескромно кажем, али мислим да сам успео да донесем причу која је много шира од рокенрола - каже Никодијевић.
Шта је било лако, а шта тешко са филмом који је настајао три године?
- Знао сам тачно и како ћу филм почети и како ћу га завршити, с тим сценама на гробљу, које су, где год да је филм приказиван, виђене као поента. Прича има три нивоа: ту је моја прича, Пецина и прича о тој некадашњој земљи. Било их је доста тешко уклопити тако да функционишу на филмски начин. Најлепши и најлакши део посла је био смислити филм. Рачунао сам да ћу за годину дана завршити и филм и тв серију. Међутим, у једном тренутку сам помислио да заиста нећу изаћи жив из свега тога, и не кажем ово тек да бих рекао нешто драматично. Све се проширило на велики број људи, на много путовања. За све то је било потребно и доста новца. Продукцијски је филм био јако захтеван. Све у свему, накупили смо преко 50 снимајућих дана. Знамо да се играни филмови снимају и за мање времена, а да не говоримо о годинама на које се све ово протегло. Тако је то морало бити, а ишло је дотле да су ме многи моји пријатељи питали “Хеј јел’ ти то животно дело?” Помислио сам, па, ваљада ћу још мало да поживим, па да направим још нешто.
„Заробљено време” се многима допало јер, не само што буди многа добра сећања, већ и на посебан начин комуницира са садашњим временом. Шта још да очекујемо од тв серије?
- Заједно са филмом је урађена и документарна серија од пет једносатних епизода. У неким смо преговорима са РТС-ом, јер то и јесте формат за РТС. Има доста прича везаних за ту кућу која је и национална телевизија. У серији која ће ићи под насловом “Рокописац” захват је, дакле, још шири. У серији има много више приче о Пеци, а ту је и више од 100 његових саговорника. Ту је било простора да се максимално раширим. Иначе, испрва сам желео филм од 90 минута, а не сат и 45 минута, колико је испало до краја, али једноставно нисам могао другачије да га упакујем са свих тих четрдесетак личности које се у њему појављују. Рецимо, у филму уопште нема Новог Сада, а читава друга епизода ове документарне серије је посвећена овом граду: од Студија “М”, до споменика Душку Трифуновићу. Ту су и сви најзначајнији људи који су се бавили музиком у Новом Саду као и Пецин однос са ТВ Нови Сад. Чини ми се да ће серија дати шири осврт како на Пецин рад тако и целу причу о којој смо говорили.
Филм је и својеврсна, врло жива посвета једном лепом и важном занимању?
- Када говоримо о рокенролу и алтернативној сцени из тих година, па и из ових скорашњих, ми заборављамо људе који то промовишу. Тако да није било Пеце Поповића не би се знало за групу Смак, Ђорђа Балашевића, Булдожер... Пеца је на свој начин допринео њиховом пробоју на музичку сцену.
Када је реч о млађим генерацијама какве су за сада њихове реакције на филм?
- Нисам имао проблем с тим коме је “Заробљено време” намењено, што не значи да ме јако не занима како млађе генерације реагују на њега. Када смо са филмом били у Загребу, кроз разговор са нека три - четири клинца, који су годиште моје ћерке, стекао сам утисак да су схватили о чему се ту ради. И овде, сада моји студенти ми кажу, све смо разумели, а они ни не знају ко су сви ти људи који се у филму појављују. Мислим да универзалност приче коју сам хтео да прикажем лежи и у њеној емоцији која би могла да настане и да се разуме било где на планети, у Енкориџу или Варварину, свеједно. Чини ми се да све то заједно пије воду. Свакако, циљ ми није био да то буде филм само за наше, старије генерације.
В. Црњански
- Филм „Заробљено време” је премијерно прошлог лета приказан на Соло позитиво фестивалу у Шибенику, једном од најзначајнијих фестивала документарног музичког филма у региону. Добио је и специјалну фестивалску награду. Приказан је затим у Нишу у оквиру Филмских сурета у програму Кино региона. Био је и на Фестивалу српског филма у Ванкуверу, па на Еуро-ин фестивалу у Новом Саду. До сада је имао београдску, загребачку и новосадску премијеру. План је да се премијере одрже и у свим осталим градовима где смо филм снимали – каже Никодијевић.
