„Троугао туге” само је један од најатрактивнијих филмова на програму, на којем се налазе и бројни други важни и значајни: „Корсет” Мари Кројцер, „Прековремени рад” Ерика Гравела, „Писање ватром” Сушмита Гоша и Ринтуа Томаса, „Рекла је” Марије Шредер”, „Мунејy дејдрим” Брета Моргена...
Директор и један од селектора фестивала „Слободна зона” Рајко Петровић на јучерашњој конференцији за новинаре у Новом Саду изразио радост што ће и новосадска публика моћи да прати богат и разноврстан програм. Истакао је ипак две националне премијере, филмове „До даске” Александра Рељића и „Четири сунца и клавир” Бориса Ковача, који ће након премијера у Новом Саду, 4. новембра у Културном центру Новог Сада и 6. новембра у Арени синеплекс, своје представљање имати и пред београдском публиком.
- За мене је изненађење документарни филм Бориса Ковача, музичара којег сви познајуемо, претпостављам и овде, на домаћем терену и те како, и више - рекао је Петровић. - Има већ неколико година како „Слободна зона” програмима и у Новом Саду и Нишу декларише да смо посвећени идеји децентрализацији културе, да публика и ван Београду може да погледа бар део врхунског филмског садржаја, а оно што је новина ове године је то да је наш говорни програм „Компас” постао део пројекта „Нови Сад - Европска престоница културе 2022„ и да ћемо четири вечери после пројекција четири филма имати прилику да разговарамо са занимљивим саговорницима на теме које покрећу филмови.
Црно-бело стилизована педофилија
- Документарни филм „До даске” се бави пре свега суђењем у медијима, кроз случај Срђана Швеља, новосадског стилисте, монструма, педофила, сетићете се како су га све тада означили у медијима, а да му, заправо, суд није ни судио за дело педофилије - приближио је Александар Рељић гледаоцима свој филм који ће премијерно бити приказан у Културном центру Новог Сада 4. новембра у 19 сати. - То је прича која је у том тренутку готово синхроно била представљена црно-бело у сваком смислу и био је велики изазов уопште размишљати да ли ући у цео процес снимања. Међутим, у самом фокусу су били пре свега медији тако да што се тиче самог случаја након гледања филма гледаоци ће имати прилику сами да донесу закључак.
Сасвим необичан, први филм Бориса Ковача, најављен као омаж Војводини и Средњој Европи, поетски документарац мултиинструменталисте и композитора из Буковца тренутно на мини-турнеји у Бугарској, представио је његов драматург, Игор Бурић:
- Филм „Четири сунца и клавир” Бориса Ковача слободарски је на један други начин, није ангажован политички, родно, него емотивно. Води нас на места којих у савременом свету имамо све мање и мање прилика да на њима будемо. Филм је изненађење и за мене, јер сам као критичар често позиван на такозване контролне пробе и пројекције, а овај пут сам био позван и да останем, да радим до краја на монтажи, односно драматургији филма. Снимали смо још сцена и додатно радили на ритму, протоку времена и слика, креирању наратива у естетски истанчан, романтичан филмски рад. Сви они који знају Бориса, његове албуме „Последњи балкански танго”, музичко „путовање на крај света”, и овај филм ће схватити као потрагу за душом, арехологију духа као природног елемента. Говори о животној причи четири човека, њиховим салашима као суштинском синониму за Војводину, а не на овај данашњи етно-туристички, комерцијалан начин.
Уредник говорног програма „Компас” Филмског фестивала Слободна зона Иван Миленковић објаснио је да ће се организовани разговори тицати ангажмана филмова, наводећи као први разговор поводом филма „Спарта” Улриха Зајдла, који је забрањиван, јер је немачки недељник „Шпигл” писао да је у њему реч о недопустивом приказу педофилије, након чега су житељи једног румунског села у којем је филм сниман подигли тужбу против реномираног уметника. Саговорници ће бити Теофил Панчић, Јован Чекић, Милица Рашић и Ђурђица Чилић, а разговараће на тему политичке коректности и културе отказивања.
Миленковић је најавио и разговор поводом филма „Прековремени рад” Ерика Гравела. Јелена Лалатовић, Срђан Дамјановић и Лука Трипковић разговараће о томе шта данас значи колонизовање радног времена људи и појам неоколонијализма уопште.
Филм „Писање ватром” Сушмита Гоша о новинаркама које покушавају да пишу у мушком свету, патријархату Индије, биће прича за Марију Вучић, Ану Лалић и Тању Мравак.
- Украјински филм „Клондајк” Марине Ер Горбач није пропагандни антиратни филм - рекао је Миленковић, најављујући разговор и о колонизовању говора о рату и жртвама рата, са Александром Радићем, Магдаленом Блажевић, Миливојем Бешлином и Драганом Марковином.
К. Р.
