Неколико година касније он се враћа у свој родни Лесковац, који затиче у оронулом стању, а у којем се налази и његов руинирани биоскоп. Дине узима ствари у своје руке и снима стварење историје свог родног места, те бележи настајање текстилне индустрије на југу Србије, коју покреће његов најбољи пријатељ Цоне, којег игра Виктор Савић.
Уз све то, у Динету се рађа још једна љубав - Ружица, коју тумачи Слобода Мићаловић, а у коју се заљубљује на први поглед и у којој открива један цео нови свет и живот. Како нам је на новосадској премијери филма, одржаној у биоскопу Арена Синеплекс, Немања Оливерић рекао, пре снимања понуђена му је једна друга, мања улога, али му је лик Динета на прву био најзанимљивији и најпријемчивији.
– Нешто се искомпликовало у продукцији па ми је ипак понуђена улога Динета, која је мени била на првом месту већ на само читање сценарија. Деловало ми је да је тако лепо све сложено у његовом лику и да има лепу линију и, што је најлепше, да је прича повезана са послом којим се бавим. Њега карактеришу и биоскоп и филм, тако да ми је та улога одмах запала за око већ на самом почетку. И онда када сам позван да играм тог лика то је за мене била права ствар.
Што имплицира да вам је сада ипак драго што сте добили улогу Динета?
– Јесте, тако је добро испало. И после читања и разговора са Петром одмах смо стали на исти пут. Некако смо се одмах схватили. После нам се и Слобода Мићаловић прикључила, а она је велики професионалац и неко ко стварно зна како се ради и шта је најбоље за изградњу лика - а то је партнерски однос. Мислим да је то негде и разлог што смо уствари и Слобода и ја направили наше ликове тако што смо продубили тај љубавни однос између њих двоје.
Шта је вама обележило снимање филма на југу, којег се ваше колеге присећају с радошћу?
– Лесковац дефинитивно и људи у њему! Тај менталитет који смо упознали, та гостољубивост, та жеља људи који су толико далеко од Београда. Све је нажалост у Београду и онда, када дођеш доле, видиш да на југу живот тече најнормалније и да људи једва чекају да нас угосте. И било је лепо разговарати са њима, бавити се њиховим животима, њиховим темама. Заправо, и они су заслужни за наш филм јер су то људи из којих смо црпили доста идеја. Договорили смо се ми о свему у Београду, имали смо пробе, али тек када дођеш доле видиш која је то брзина, која је то страст, а то и јесте нешто што карактерише југ.
Јесу ли ту енергију и они препознали на премијери филма која је најпре организована у Лесковцу?
– Јесу, то је прича о њима, они не осећају да су гледали нешто што смо ми снимали ван њих и да смо ми са њима нешто представили. То је њихов филм и то је предивно.
Колико је за вас важно то што овај филм из другог угла приказује једну малу Србију, коју у исто време видимо и као модерну и европску за оно време?
– Да, јако је то важно. Тај прогрес грађана, који је приказан у филму уопште није био мала ствар. Заиста је Лесковац био на карти света препознат и познат. Ни ја нисам знао да је Лесковац имао развијену текстилну индустрију пре него што смо почели да снимамо филм „Било једном у Србији“. Нисам знао ништа о том српском, малом Манчестеру. Нисам ништа знао ни о Манчестеру ни текстилној индустрији. Тек кад су нам људи причали о томе и када смо дошли на те локације на којима су стварно биле фабрике, које и дан данас стоје тамо, али нажалост у скроз неком другом руху, тек онда смо схватили о чему причамо. Ми кроз овај филм причамо о нечему за чим тежимо све време. Ја за свог живота, од како сам постао неко свесно биће, тежим ка томе да се направе такви искораци - да неко нешто уради, што ће покренути и мотивисати друге, а то је у том периоду Лесковац и био. То је јако битно да се чује. То је наша историја, то су наши корени, то је прича о људима због којих смо ми данас овакви какви јесмо. И они су сумњали и то се види у филму. И они су чекали да неко други уради за њих неке ствари. То се и дан данас дешава. Нисмо много научили, а ми имамо и велику књижевност иза нас. Имамо великог Нушића који нам је причао о нама доста, а ми га опет читамо и радимо изнова. И ово подсећа на целу ту причу о томе да оно ко нас највише саплиће заправо смо ми сами.
Гледали смо вас и у серији „Радио Милева“. Олга Одановић каже да је за њу то био један лудачки и креативан процес у којем је уживала и који је спасио у јеку пандемије. Како је вама у почетку деловала идеја да се толико неких глумачких легенди нађе на једном месту и сними једну серију која толико личи на све нас?
– То је било у моменту баш између два одласка у Лесковац. Позвали су ме из те продукције и замолили да прочитам сценарио. Мени је то доста занимљиво звучало у том тренутку. Та прича о станарима једне зграде ми је деловала доста потентно. Деловало ми је сочно да се у једној згради нађу људи који имају заједничке проблеме, а живе заједно. Толико је тема и ствари које могу да се испричају у тим ходницима, да се чују кроз станове. Пре тога сам радио сличну серију „Врата до врата“, на чијем смо се снимању исто толико забављали, као и сада на „Радио Милеви“. Док смо снимали било нам је лепо и опет ништа нисам очекивао, а, ето, ођедном је та популарност серије била невероватна када је почела да се приказује. То опет приписујем некој срећи и томе када се ми као глумци поређамо једни до других на сету и дамо све од себе. Мислим да то може или не може да успе и да то зависи од неког тренутка.
И у тој популарности стигли сте до треће сезоне, која се још увек снима. Шта смемо да откријемо о сликару Леону, кога тумачите?
– Да, снимао још увек, премијера би требало да буде на јесен и то с нових 50 епизода. Ево, сад развијамо неку причу о Леону, заједно сарађујемо на сценарију и причамо о томе како би и шта би требало да се деси. Леон је недодирљив што се тиче заљубљивања и емоција уопште. Не може му се прићи. То је био добро постављен лик, али, сад после толико епизода и ја имам жељу, али и људи из продукције, да одемо мало од тог недодирљивог типа. Тако да мислим да ће се заљубити и да ће патити мало и он.
Владимир Бијелић
Фото: Ф. Бакић
Гледали смо вас у доста домаћих телевизијских серија протекле две године, шта вам је, осим могућности да привређујете у једном деликатном тренутку за цело друштво, донела та нова популарност и ангажовање на телевизији, а дуго смо вас чекали?
– Ја не посматрам тако ствари. Овим послом бавим се професионално од 2005. године и ни у једном тренутку нисам седео без посла, нисам се бринуо и нисам размишљао о томе. Уживао сам у раду, радио сам доста у позоришту, али и на телевизији. Мислим да постоји тај моменат неке среће, који неки људи чекају. Ја не патим од тога, немам друштвене мреже, не бавим се тиме. Уживам у свом раду, волим да препознам, да прочитам нешто добро, да се прича нека добра прича. Нисам никада размишљао чак ни колико је велик нпр. овај наш филм „Било једном у Србији“ и шта он може да ми донесе, него сам желео да то направимо најбоље могуће.
