Прича је смештена у село на северу Португала, у једно од оних малих места у којем сваки становник има своју функцију. У таквим подручјима, они који се иоле разликују, осећају се изгубљено и усамљено, а страх од непознатог их држи подаље од промене, баш као и протагонисту филма. Након приказивања на иностраним манифестацијама своју српску премијеру имаће у селекцији Метеори на 13. Међународном фестивалу документарног филма Белдокс, који се ове године одржава од 3. до 10. септембра у Београду и онлајн. Тим поводом разговарали смо са редитељком која је студирала на београдском ФДУ, а пре неколико година успешно је дипломирала и на Међународном мастер курсу Doc Nomads, реализованом на релацији Лисабон, Будимпешта, Брисел.
Како сте дошли до идеје да снимите филм “Напољу цветају наранџе”?
– Током завршног семестра на Мастер студијама програма Doc Nomads, у новинском чланку наишла сам на вест да у једном маленом селу на северу Португала неко од житеља поткрада сељане. То ме је одмах подсетило на ситуацију са којом су се сељани у мом шумадијском селу носили у данима мог детињства, што је била мотивација да отпутујем тамо и упознам их. Тако се родила идеја о снимању филма у и о миљеу где сваки становник има своју функцију, а они који се не припитоме том систему, испаштају.
Младић који одбија да се уклопи у традиционална схватања окружења истовремено наставља да живи у том селу. Као неко ко је провео извесно време са протагонистом филма, како ви објашњавате ову контрадикторност?
– Францискова жеља да промени своје стање је истовремено и његова комфорна зона. Он се налази у константној потрази за променом, али свака промена која би се десила, додатно би га збунила, баш као и мој долазак у село. Међутим, наш однос се заснива на чињеници да смо обоје “странци” у селу и то је за њега била прихватљива околност, да му се приближим. Иако изгледа да се Франциско не уклапа у традиционална схватања друштва, он је неминовно део њих, и самим тим формално делује као и сви остали који се препознају као део тог истог круга. Зато је тешко изаћи из ланца, јер је нераскидиви део њега макар и у негативном смислу.
Шта задржава усамљеног човека у селу које нестаје?
– Задржава га исто оно што задржава и друге сељане - порекло, веза са својим парчетом земље. Франциско не жели да оде из куће где је одрастао, макар то значило велике промене у економском смислу. Задржава га страх од непознатог и новог и од околности којима можда не би умео да влада. Чини ми се да је то нешто слично онима који остају тамо где очигледно нема наде. Такви људи јесу храбри. Чудно је, али да - они који остају имају храбрости.
Какву поруку носи наслов филма „Напољу цветају наранџе“? Шта вас је инспирисало за овај назив?
– Портретисањем Франциска, главног јунака филма, говорим не само о његовој свакодневици већ и о његовом односу са средином у којој живи. Начин на који Франциска перципира средина је „отпаднички“ и он у својој ситуацији не види излаз. Стога природа има веома важну улогу у подцртавању те позиције и прављењу контраста између његове усамљене унутрашњости са наранџама и природом, која упркос људској патњи настављаја својим током - буја.
Какво професионално искуство вам је донело снимање овог филма?
– „Напољу цветају наранџе” је мој први филм снимљен ван оквира образовног система, и донео ми је невероватно искуство у осмишљавању стратегије финансирања, продукције и дистрибуције филма. Дефинисало је мој фокус у стваралаштву и оно што желим да истражујем о истини људске природе и живота. Научило ме је да будем сама и да се саживим са искуством својих јунака.
Филм је премијерно приказан на фестивалу ДоцЛисбоа, а ове године ће бити приказан и на Белдокс фестивалу. Какве су биле реакције португалске публике и очекујете ли сличну реакцију у Србији имајући у виду да вас је прича о португалском менталитету подсетила на причу из места у којем сте ви одрасли?
– Белдокс је за мене прва премијера! Филм је копродукција Србије и Португала, али све оно одакле сам потекла ме је навело да препознам причу за овај филм. Не могу да претпоставим реакције, али једва чекам да их доживим. У Португалу је филм био одлично примљен. До сада је имао пет номинација три значајне институције и асоцијације, тако да се и стручна јавност огласила. Међутим, радује ме да публика препознаје универзалност приступа који сам имала у односу са Франциском и са селом и многе је дотакла у емоцијама самоће, другости, јачине и независности природе од човека чије су суштине исте за било које подручје.
Тамара Маркић
