Свака од девет епизода серије бар делом је инспирисана различитим фазама из историје америчке телевизије и популарне културе, дајући прецизан омаж не само сценаријем, сценографијом и костимима, него и глумом и начином говора, видео форматом, па чак и трајањем епизода (како се ближимо савременом добу, епизоде постају дуже).
Прва епизода је тако црно бела, инспирисана серијама из педесетих које су одавно део „американе“, односно америчке поп митологије попут „Шоуа Дика ван Дајка“ или „Ја волим Луси“ (која је већ „трпела“ постмодернистичке играрије у Гејмановим „Америчким боговима“ када је богиња телевизије у чувеној сцени понудила протагонисти да види груди главне јунакиње). Како серија одмиче, тако јунаци, сценографија, и цео град са епизодистима и статистима напредује кроз историју поп културе: од друге епизоде која је омаж шездесетим, и посебно, серији „Bewitched “ која је пратила догодовштине вештице удате у типичном америчком предграђу, преко референци из популарних породичних серија из седамдесетих, до пете епизоде која је инспирисана „Пуном кућом“, ситкомом из осамдесетих некад популарним и код нас, а у ком су глумиле Мери Кејт Олсен и Ешли Олсен, рођене сестре Елизабет Олсен.
Чак је и сама Елизабет Олсен касније прокоментарисала да је цела та епизода и за њу била врло „мета“ јер је као девојчица посећивала сет у ком су њене сестре снимале „Пуну кућу“. Свакако највише „мета“ чине се последње епизоде које су окренуте референцама на серије из деведесетих и двехиљадитих.
"Вандавизија" се толико играла конвенцијама (једна од откаченијих досетки била је гостујућа улога Евана Питерса који је раније глумио Вандиног брата, али у потпуно другој филмској франшизи), намигивала публици (чак и дословно) и рушила четврти зид (у неколико наврата се у серији виде камере којима је снимана) да је просто невероватно како је у исто време успела да у потпуности очува интегритет приче и да се не претвори само у духовити пастиш. Ведрина и заиграност серије је свакако непорецива, али, за пречесто сувише стерилну и стилизовану Дизнијеву продукцију изненађујућа је нимало ублажена сирова трагедија главне јунакиње која стоји у средишту заплета. Додуше, то што се емоције чине тако изненађујуће дирљиве и уверљиве првенствено се може захвалити Елизабет Олсен и Полу Бетанију.
Тешко је сетити се шармантнијег и допадљивијег тв дуета од њих двоје: не само што је хемија између њих невероватна, него су обоје, свако за себе изузетно компетентни глумци који се са лакоћом, и уз страшну суптилност, сјајно сналазе и у комедији и у драми. Поврх свега, Олсенова која је у Марвеловим „Осветницима“ добијала врло мало простора јер је била окружена (тада) много познатијим ликовима, овде показује да је и више него довољно харизматична да, ако треба, и сама носи целу серију. Срећом, то није било потребно: Кетрин Хан (коју памтимо из комичних улога у „Како изгубити момка за десет дана“ и „Legally Blonde “) коначно је у „Вандавизији“ добила улогу какву заслужује, и сваки секунд у ком је на екрану је забаван. У успешне епизоде свакако спада увек врцави и шармантни Еван Питерс који је потпуно присвојио улогу помало амбивалентног Квиксилвера, Вандиног брата.
Друга линија приче која прати Монику Рамбо (тумачи је крајње неинспирисана улогом Тејона Парис) и Џимија Вуа (једнако блед Рендал Парк), и агенте SWORD-a ту је првенствено да би проширила Марвелов универзум и утрла пут следећим пројектима, и то је више него болно очигледно. Не само да је прерано откривање овог подзаплета упропастило мистерију и динамику главне приче (успут вређајући гледаоце јер очигледно нису довољно паметни да прате причу ако им се свака сцена не објасни до последњег неподношљивог детаља), него је и сама реализација досадна, развучена, стереотипна, и препуна бљутавих ликова између којих не постоји никаква занимљива динамика. Срећом, сцене које се тичу само њих лако је премотати пошто су сем неколико кадрова у којима се откривају делови важни за целу причу, углавном само губљење времена.
Иако је подзаплет са SWORD-ом готово комично лош у односу на остатак серије, ипак је велика срећа што интереси студија, зачудо, нису успели да упропасте коначни утисак. Уз мало премотавања, једино што остаје у сећању је ведра заиграност глумаца и сценариста, и дирљива прича о љубави двоје допадљивих ликова за које је лако навијати.
Настасја Писарев
