Славко Штимац: „Мрак“ буди емпатију у људима

У филму „Мрак“, редитеља Душана Милића, инспирисаним истинитим догађајем, који се одиграо у време мартовског погрома на Косову и Метохији 2004. године, у главној улози гледамо Славка Штимца.
d
Фото: Александар Живаљевић

Чувени југословенски глумац у овој потресној причи о девојчици која са мамом и дедом живи у кући окруженој густом шумом удаљеној од цивилизације на Косову и Метохији, тумачи лик деда Милутина који је преплављен емоцијама јер живи у сталном ишчекивању и нади да ће му се нестали син и зет вратити живи, али и у страху за будућност и живот своје ћерке и унуке.

– Тај страх га у толикој мери обузима да Милутин полако почиње да долази у ситуацију да то прелази чак и у параноју, па више нисмо сигурни шта се заиста дешава, а шта је још додато самим тим потискивањем страха, тескобе и свега онога што доводи до катарзе на крају. Мислим да је Душан Милић изабрао праву форму да се прикаже једно тако универзално стање – рекао је на почетку интервјуа за Дневников ТВ магазин глумац Славко Штимац.

Како сте ви лично доживели овај филм и његов сценарио и кога ће „Мрак“ највише дотаћи?

– Тешка је тема. Нама је свима позната та ситуација приказана у филму и Душан је био инспирисан њоме, написао је овај сценарио и понудио ми јако сложену и занимљиву улогу. Ово је нешто што није локално по мом мишљењу, а намера нам је и била да филм кореспондира са било којим човеком било где се он налазио и да у њему пробуди неку емпатију. Филм ће дотакнути све људе који имају осећања.

Има ли у том мраку имало светлости и где сте је ви пронашли у овој потресној причи?

– Свакако да има. Нада увек постоји. Ја сам светлост пронашао у девојчици коју чека будућност.

Колико је глумачки за вас био тежак тај задатак да дуго снимате, а да притом задржите ту емоцију у себи?

– Корак по корак. Свако од нас има свој начин, свој систем како долази до емоције. Ја се водим тиме да имам комплетну ситуацију у глави и да останем консеквентан у приказивању одређеног карактера. Доста се ослањам на интуицију морам признати. На основу интуиције и искуства покушавам да дођем до тога да ми се верује, да имам меру, јер камера је јако незгодна и види вас као микроскоп (смех), свака лаж се препознаје!

Девојчица Миона Илов, коју гледамо у улози Милице, сличних је година као ви када сте као дечак закорачили у филмски свет. Јесте ли могли из те визуре да је разумете и помогнете јој на самом сету?

– Свакако! Ми смо се јако добро слагали, и, ако је неко могао да има разумевања за то како се она осећа то сам вероватно ја имао највише права (смех) јер заиста знам кроз шта пролазиш кад си тако мали и кад имаш 11 година. С друге стране, ту је екипа. Ја сам увек тврдио да екипа постане као једна шира фамилија и да је најважније то претворити у један пријатан доживљај.

Са редитељем Душаном Милићем сте пријатељ већ деценијама, зашто је тек сада дошло време да сарађујете?

– Са многим редитељима сам радио и никада нисмо сарађивали само да бисмо радили него зато што је тај исти редитељ сматрао да је неки лик баш за мене. Заиста сам читаву своју каријеру провео тако што ми зазвони телефон и неко од истих тих мојих пријатеља и познаника ми понуди улогу јер мисли да сам ја прави избор за њу. Волим професионализам и те ствари раздвајам од приватних односа и мислим да је ту шанса да буде добра атмосфера у екипи. То смо овде постигли и мислим да се добар део тога види и у самом филму „Мрак“. Намера нам је и била да те емоције буду искрене, да им се верује и више од тога не може.

Имали сте улогу негативца у серији „Подручје без сигнала“, која је јако добро прошла код публике. Колико је та прича својеврсна ода радничкој класи и можда неким радничким вредностима које су помало заборављене?

– Јесте! Ова транзиција је нанела веома много понижења тој радничкој класи. Ми сви знамо да су распуштене фабрике и комбинати, да су људи остајали без посла, а изгубили су основно људско право на рад и то заиста има веома много веза са тим.

Делује да су вас редитељи ставили у калуп филмских и телевизијских улога, а готово да и нисмо имали прилику да вас гледамо у позоришту. Да ли вам је то некада сметало и шта мислите јесте ли на неки начин по том питању били дискриминисани?

– На филму и телевизији сам највише и радио, а у позоришту играм нарочито у последње време, јер ми се тако потрефило. Није баш да сам ја инсистирао нити то тражио, него су ми људи понудили па је мени то опет било занимљиво да радим. Иначе сам по вокацији заиста одрастао на филму и то је моје прво занимање. Имате великих познатих америчких глумаца, а можда чак и већину, који никада нису играли у позоришту. Мени се чини да је јако корисна ствар да се ради и једно и друго, има некаквих разлика у форми, али је то све једно те исто. Филм и камера имају своје законе. Камера је интимнија, дубља, ближа и ту треба бити опипљив, пазити и имати јако добар осећај за меру. Све се види...

Кажу да имате наследника у младом Денису Мурићу, за којег је редитељ Огњен Јанковић рекао да има нешто што га издваја од других глумаца, а ту можемо направити паралелу и са вама, а то је тај неки природни таленат. Шта кажете, има ли таквих глумаца који у себи чувају тог натуршчика без обзира да ли заврше факултет или не?

– Нисам се никада бавио нити то анализирао. Гледао сам Дениса и заиста је сјајан, одличан глумац и морам признати да ми звучи јако лепо речено то што је за њега изјавио редитељ Огњен Јанковић.

Је л' мислите да је данас за глумца уопште најбитније завршити Факултет драмских уметности или да је битније да се има тај природни таленат у себи, као што је то био ваш случај?

– Па, да вам кажем, и за факултет је потребно то нешто природно. Таленат је таленат или, боље речено, харизма је харизма. Заиста не могу да правим било какво поређење. Ја сам одрастао на филму, и као дете ишао из посла у посао и тако учио. И то је једна врста академије и школе (смех). Ипак, никоме не бих посаветовао да мимоилази академију. Ако желе да се баве овим послом наравно да је најзначајније да заврше академију и да студирају. Нема свако привилегију да у младости има прилику да ради и снима филмове или нешто попут тога па да се на тај начин учи овом послу. То нема везе само са глумом, свако занимање заиста захтева таленат. Сви ми имамо таленат за одређене ствари. Ценим сваки таленат у сваком послу.

Владимир Бијелић


Одреде вас по карактеру

Серијом „Црна свадба“ одушевили сте публику и скренули пажњу неочекиваном улогом крволочног убице. Како сте доживели идеју да радите један потпуно другачији пројекат од дотадашњих и јесте ли уопште очекивали да ће он да изазове баш тако јаке реакције?

– Искрено речено и нисам, али, наш посао је такав да вас често одреде по, како људи мисле, карактеру и темпераменту за одређену врсту улога. Међутим, чини ми се да то све није тако, треба пробати и мало другачије. Овај лик је утолико занимљив што то није у суштини патолошки убица него је човек који у себи има неких метафизичких елемената (смех). Он је зомби контролисан наднаравним силама, шта год то у симболичком значењу било. Тако је конципиран и тако сам га доживео и креирао тај лик онако како сам мислио да је најбоље. Заиста су по питању те улоге биле занимљиве реакције и од колега и од људи.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести