Шијан је добио награду "Живојин Жика Павловић" за афирмацију српског филма у региону 18. септембра на отварању Лесковачког интернационалног фестивала филмске режије.
Цењени редитељ сећа се како је Живојин Жика Павловић, иначе његов професор на Факултету драмских уметности утицао на његово професионално стасавање.
"Он је имао значајан утицај, пре свега као снажна ауторска личност и уметник од ауторитета наше кинаматографије у том тренутку. Живојин Жика Павловић је и разлог зашто сам се пријавио на конкурс за упис на студије филмске режије на ФДУ. Помислио сам, ако он долази за професора и преузима класу, а то су писале новине, имам шансе да четири године радим са неким ко заиста има шта да пренесе", казао је Шијан.
Према његовим речима од стотинак пријављених кандидата на студије филмске режије у класу Живојина Жике Павловића примљено је тек њих четворо.
"Прве две године студија биле су заиста велико искуство, а затим и све што се дешавало на факултету. У трећој години се догодио велики политички прогон Живојина Жике Павловића, професора Саше Петровића и и нас који смо били њихови студенти. Наши студентски филмови су били прегледани од стране политичких комисија да се утврди колико су негативног утицаја имали на нас", казао је Шијан.
На питање да ли се кинематографија у бившим државама Југославије може сматрати истом и подвести под један свеобухватан термин "Еx Yu кинематографија" или је ближи становишту да је свака кинематографија прича за себе, Шијан каже да су околности исте као у време када је Југославија постојала.
"И раније су кинематографије из различитих делова Југославије биле различите, то није новитет. Различити ентитети су неговали специфичности тих локалних средина у којима су се кинематографије развијале, па не мислим да је то нешто ново. Ново је, што су сада неке државе настале распадом бивше Југославије чланице ЕУ. Те државе и њихове кинематографије функционишу у много бољим финансијским условима. Заиста се не могу поредити услови у којима се филмови снимају у Словенији и Хрватској са онима у Србији. Али, наша кинематографија је поприлично жива. Навикла је да се бори и опстаје у доста опскурним финансијским условима и тако је било увек, чак и у старој Југославији. Имамо среће да увек долазе нови аутори, који се сналазе са оним што имају", казао је Шијан.
За њега нема дилеме да Филмски центар Србије својим конкурсима и дистрибуцијом средстава за снимање филмова доприноси афирмацији и напретку домаће продукције.
"Најзначајније је да Филмски центар остане као ентитет који функционише стабилно и редовно. Сама чињеница да они већ три године успешно додељују средства за афирмацију домаћих филмова, је нешто што смањује притисак на сам фонд. Раније се није знало хоће ли или неће бити фонда ове или следеће године. Некада уопште није било новца, па онда када дође новац, све то узму неке велике зверке кинематографије. Данас су самом редовношћу сви постали задовољнији, јер ће свако доћи на ред. Та средства су значајна, јер ће ретко ко да вам одобри додатна средства у Европи и региону, ако нисте прво добили на националном фонду", казао је Шијан.
Он истиче да постоји прличан број младих филмских аутора чији рад прати.
"Волим ове мало субверзивније као што су Маја Милош, Младен Ћорђевић, али ми се допадају и филмови, које је радио млади Данило Бећковић, јер комуницирају са публиком. Свиђа ми се да постоји разноликост, да није све усмерено ка фестивалском филму. Битно је одржати ту разноврсност, јер то ствара креативну атмосферу" казао је Шијан и додао да је српски филм увек био разноврсан, чак су се аутори и у време црног таласа поприлично разликовали.
"Није постојао један талас у ком сви аутори стварају сличне филмове као рецимо у чешкој кинематографији, већ су истовремено стварали Живојин Павловић, Александар Петровић, Макавејев, који су потпуно различите појаве, али у оквиру једног концепта новог филма." казао је Шијан.
