Прву улогу је остварио са 12 година у филму Обрада Глушчевића "Вук самотњак" да би три године касније заиграо у у чувеним филмовима Бранка Бауера "Зимовање у Јакобсфелду" и "Салаш у Малом Риту" којем је претходила истоимена серија која је Штимцу донела велику популарност на територији целе Југославије.
У својој 45 година дугој каријери остварио је више незаборавних улога играјући у култним филмовима "Сутјеска", "Специјално васпитање", "Варљиво лето '68", "Ко то тамо пева", "Сјећаш ли се Доли Бел", "Ундергроунд"…
"Има много људи који треба да добију признања за свој рад. Добијао сам награде, али никад себе нисам доживљао претерано важним и специјалним. Трудим се да будем одговоран и професионалан када нешто радим", рекао је Штимац у интервјуу Танјугу на питање да ли је свестан свог доприноса српском, југословенском и европском филму.
Каже да се труди да буде онакав какав јесте. "Сваки човек мора да буде скорман, јер високо мишљење о себи није добро, нездраво је, није у реду, није тачно. Нико није специјалан, нико није бољи од других и тако треба гледати на ствари. Није то скромност, мораш да поштујеш и уважаваш људе било којом професијом да се баве", истакао је Штимац.
Синоћ је у биоскопу "Еуроцинема" у Суботици приказан филм "Име: Добрица, презиме: непознато", у коме Штимац игра главну улогу и користе се исечци из филмова у којима је он играо у младости.
"Срђа Пенезић је дошао на идеју да ми искористимо чињеницу да сам ја одрастао на филму и да неке сцене инкорпорирамо у филм, да ћемо тако имати јединствену прилику што нико до сада није урадио, да имамо истог глумца у распону од 40 година и то је остало као документ", рекао је Штимац.
На констатацију да су га током каријере углавном и пратиле улоге добрих људи, Штимац каже да су људи вероватно размишљали: "Славко би био добар за ову улогу јер сам га гледао у сличној улози".
"Све своје улоге сам добио тако што ми је зазвонио телефон. Сви се ми познајемо. То је читава мудрост. Можда може да се говори о стереотипу, ето Славко је добар за доброг момка. А можда и није. У сваком случају би могло мало се и прошарати", рекао је Штимац додавши да ипак није било лако играти човека који се током целог филма не мења, једноставно је добар, при чему су се трудили да избегну патетику.
Штимац у Пули припрема представу "Мате Парлов" о боксерској легенди, најбољем хрватском спортисти 20. века, јединственој личности.
"Парлов је обележио моју младост, имао је статус хероја у мојој породици, као и многим другим фамилијама широм Југославије. Био је занимљива личност… та дискретност, можда занесеност, волео је поезију, знао је пуно песама разних песника. Ццудно је живео, радио је у свом кафићу пред крај каријере у Пули и сам послуживао. Био је светски шампион, а послуживао је људе кафом. Неки су га враћали по шећер, воду, људи су га провоцирали, а он није реаговао ни на шта", испричао је Штимац.
Познати глумац каже да је Парлов и симбол мирнијег, безбрижнијег времена.
"Били смо млађи па смо можда другачије гледали на ствари, али јесте било безбрижније и сигурније и мислим да то свима фали. Сведоци смо некаквих хистеричних медијских кампања, вести су само лоше вести, као да нема места за добре вести. Новине су преплављене лошим вестима и стиче се утисак да се само то дешава, а људи живе и дешавају се дивне ствари", каже Штимац.
Склон је, како додаје, да мисли да човек не бира садржаје које ће гледати већ му се намећу и да просто то није његов избор.
"Треба игнорисати такве ствари. Толико постоји добрих филмова, литературе, добре музике, има могућности и избора поготово данас са интернетом који је феномелан и можете да нађете шта год вас занима", приметио је Штимац.
Гост Фестивала европског филма Палић примећује да у европској кинематографији данас има аутоцензуре.
"Ццини ми се да има пуно политички коректних филмова који се баве некаквим причама које се сазнају из медија. Моје мишљење је да би се нечим бавио, мораш да будеш дубоко у томе и да те заиста интересује. Постало је очигледно да се награде на великим фестивалима добијају ако се бавите темама које су тренутно политички актуелне", рекао је он.
Штимац, који је неко време живео у Њујорку, истиче да му је Европа увек била занимљива због своје различитости.
"Другачији је Италијан, Немац и Енглез, то су другачији менталитети. У томе је богатство Европе и не знам зашто неко то хоће да стави у исти калуп, то је сурово и досадано. Европа је лепша и занимљивија од Америке због силних различитости и те врсте богатства", оценио је познати глумац.
Признаје да не стиже да иде у биоскоп, нити остаје довољно дуго на фестивалима да би гледао филмове, али примећује да има шаренила и у српској кинематографији, међутим Србија је мало тржиште, има малу филмску индустрију.
Он се на конференцији за новинаре присетио рада са америчким редитељем Семом Пекинпоом када су три камере биле укључене и понављали су дублове све док је било траке.
"Код нас када би снимили трећи дубл, добијали би грижу савести јер трошимо траку и не знамо да ли ћемо имати довољно да довршимо филм. То је била једина разлика, они су имали више новца од нас, али више пара није гаранција да ће филм бити бољи", рекао је Штимац.
