У Манчестеру је, сплетом околности, остао да живи, ту је изучио и текстилни занат, који након повратка у родну Србију, жели да пренесе и међу свој народ, те да покрене текстилну индустрију у једној малој средини. Осим тога, пред ликом који Виктор тумачи, је и важан задатак - како да поврати стару и изгубљену љубав - бившу девојку Зорку. Занимљиво је и то што глумца по први пут слушамо у јужњачком дијалекту, а како нам је на новосадској премијери филма рекао, другачије акцентовање му није представљало проблем, те се лако снашао у том глумачком изазову.
– Ми смо студирали глуму на Факултету драмских уметности и имали предмет Дикција, на којем смо се осим креирања неког карактера бавили и његовим говором. Ту смо и прошли све дијалекте, нама је то нормално да их мењамо и да речи акцентујемо другачије. Опет, што се тиче духа, не сматрам да постоји новосадски, крагујевачки, београдски, лесковачки или било који посебан дух. То је све српски дух. Ми смо исти народ и неке околности и навике се можда мало разликују. Није било потребно да се нешто посебно припремамо. Чак и то што је овај филм епоха није било препрека, јер људи су и тада били исти као што смо и ми данас, само су се нашли у другим околностима, наравно. Када све те околности и сви сарадници на филму играју за тебе онда је теби лако. Ти играш односе, нема ту нечег што мора да се измишља – рекао је за наш лист глумац Виктор Савић.
Дуго вас нисмо гледали у главној улози у великом филму, шта вас је привукло овој причи?
– Привукла ме је прича првенствено, а онда наравно и сви сарадници од редитеља до мојих колега глумаца. Привукло ме је то што смо у овом мору неких крими и модерних прича, убистава и свега осталог што имао прилику по црној хроници да читамо, добили прилику да играмо једну топлу људску причу. Да се разумемо, и ја играм у сличним жанровима, не кажем да то није у реду, али ми је пријало да се направи мали отклон. И поруке које филм шаље су важне, а то је заједништво на првом месту, породица, фамилија и да само уз њих може неки прогрес да се направи и те индивидуалне револуције у које и сам верујем.
Кроз филм је приказан прогрес једне грађанске Србије у времену у којем ми скоро да ништа, сем херојстава и ратништва, и не знамо о људима. Колико је важно то што нам овај филм отвара потпуно једно ново светло наше историје и неку нову визију о једној малој Србији која је, како кажу, тада била мали Манчестер?
– Имамо ми много прича у нашем народу које се чак више и не препричавају, а камоли да се о њима раде неки велики пројекти. Имамо хероје у рату, а потребни су нам хероји и у миру, а то су ови људи које смо се ми трудили да пренесемо на филм.
Како је било снимати ову причу у Лесковцу и замислити тај српски Манчестер у данашњем граду, који не важи за толико прогресивну средину?
– Сценографија је доста допринела свему томе, а наравно и костим. Онда смо се, као деца, заиграли у свему томе и лако се изместили. С друге стране, није то нешто што је другачије од данашњег човека, јер човек је увек исти. Ту суштину није било тешко дочарати и доживети, али мени је било драго да смо и поред снимања имали прилику да обилазимо и природу по југу, коју нисам имао прилику да обилазим раније до те мере. Све ти то негде прави целокупну слику и доживљај који ти после преносиш на сету.
Након дистрибуције у биоскопу филм ће доживети и телевизијски живот кроз серију од осам епизода. Шта нам говори тај тренд снимања серија данас и да ли нам је то наметнула пандемија и изолација?
– Тога је било и пре пандемије. Серије су у целом свету постале много примамљивије и занимљивије људима за праћење, а рекао бих да су и квалитетније, ако мене питате. Европски филм слабије пратим, али бар од овог холивудског филма су дефинитивно серије много квалитетније и боље.
Најављена је друга сезона серије „12 речи“. Можете ли нам нешто више открити о том пројекту и знате ли како ће се прича даље развијати?
– Скоро сам добио позив за наставак снимања, тако да ми је то и била потврда да се стварно ради. Требало би ових дана да се видим са редитељком Јеленом Столицом која је дивна особа и с којом желим да увек сарађујем. Требало би вероватно да се снима тек на јесен. Још увек не знам ни ја детаље, па не могу да их откривам.
Рекао бих да сте један од ретких глумаца који су већ по завршетку студија добили прилику да играју увек у различитим жанровима и да се нађете у другачијим ципелама. Да ли је то данас постао куриозитет, посебно код младих глумаца?
– Не знам, ја сам стално то потенцирао и причао о томе да ми је циљ да имам што више различитих улога, да се опробам у што више различитих жанрова, без обзира на то да ли ће бити успешни или не. Чак и да не буде успешно, а да сам имао искуство ми је океј. То је школа за мене. Могуће да је од силног тог понављања и дошло до тога да сам привлачио те разне понуде. Драго ми је да то може да примети неко са стране, а да немам само ја тај утисак. С друге стране, имао сам доста понуда које су се понављале, али мало се презаситиш једног, па би пробао нешто друго.
Колико су вас ти преласци између светлости и таме, када су ваши ликови у питању, обликовали као личност, али и као глумца?
– Ми свакодневно углавном живимо у мраку, па непрестано треба сами да се потрудимо да јуримо за тим неким снопом сетлом, да дођемо до њега, да нас мало умије, јер се опет враћамо у мрак. Овај живот је углавном мрак и имамо око нас гомилу примера и мрачних и оваквих и онаквих људи. Ја се дружим и с једнима и с другима јер то су за мене све браћа и сестре. Трудим се да ја не судим никоме, да купим карактеристике и особине и начине размишљања и од једних и од других.
Гледали смо вас и у улози водитеља емисије „Веслом по Србији“, чије је емитовање тренутно на паузи. Када ћемо гледати наставак?
– Чекамо га! Вероватно ће у новој сезони поред мене у пројекат да ускочи мој колега, јер је пренапорно, па смо се заједно тога сетили. Предложили смо им то, а они су се одушевили. Требало би следећа сезона да се снима бициклом по планинама Србије. Прво сам мислио да нећу радити даље емисију, јер је, без обзира на дивне људе који су то креирали, другачије је од мог посла. Доста је напорно, а ја немам ту врсту енергије која је потребна за такав пројекат, па сам се преморио од свега да не могу да стигнем да радим свој примарни посао. Међутим, много људи ми је прилазило на улици, што младих што старих, да ми кажу како гледају и како су одушевљени том емисијом, јер дуго нису видели Србију у неком светлу. Онда ипак има смисла радити даље.
Шта сте ви научили о Србији радећи на том пројекту?
– Ја сам научио какве све пределе имамо на пола сата од Београда. У првом серијалу сам имао прилику да се сретнем са Војводином, да је упознам добро, да прођем по свим каналима и рекама и видим колико Војвођани заиста воде рачуна о природи, на рекама и резерватима. То је све стварно на једном нивоу какав ми прижељкујемо и каквом се дивимо у поређењу са неким светским земљама. И ми смо то пренели на ТВ и онда смо људима, надам се, скренули пажњу. Наставићемо даље, увек нам је у фокусу та еколошка акција и то је оно што је важно.
Владимир Бијелић
фото: Ф. Бакић
