Глума му је омогућила да с времена на време „обува“ туђе ципеле, а судећи по списку свих улога у којима се нашао, рекло би се да је један од ретких младих глумаца који је добио прилику да себе разложи на толико слојева и свој таленат нам изнова поклони у пуном сјају. Виктор је један од оних глумаца којима верујете у којој год да се улози нађе, а гледали смо га и као опасног и као доброг момка, градског шмекера, спортисту, уметника... До данас је највише препознатљив као Милутинац из филмова „Монтевидео, Бог те видео“ и „Монтевидео, видимо се“. Та улога му је омогућила да, како је недавно рекао, доживи покретачку енергију и ствара нешто што ће дуго иза њега остати.
Тренутно га суботом и недељом од 21 час гледамо у главној улози у серији „12 речи” која се емитује на каналу Суперстар. У тој серији Виктор игра младог адвоката Милоша који има проблематичну прошлост због чега је изгубио дозволу да се бави адвокатуром. Због „црне мрље” у биографији Милош је годинама живео на социјалној маргини. Међутим, познати београдски адвокат Томислав Грубор отвара Милошу врата чувене адвокатске канцеларије и он постаје заступник одбране у великом процесу против мафијашког боса Жарка Чечерине који је под истрагом и чија је империја уздрмана.
– Оно што „12 речи“ раздваја од осталих крими серија које имамо сада прилику да гледамо, поред изврсне режије Јелене Столице, изврсних глумаца и ритма, који смо имали прилику да гледамо у неким скандинавским серијама, онако успоренијег ритма који је све само није досадан, одваја и то што је другачија перспектива из које се посматра криминална радња серије, кроз правосуђе, преко хакера и преко неких потпуно обичних људи и њихових прича – рекао је на почетку интервјуа за Дневников ТВ магазин глумац Виктор Савић.
Серија нас из епизоде у епизоду полако уводи у људске судбине и односе у свету адвокатуре, а својом динамиком и мистериозношћу, рекло би се, доноси другачији приступ у приказу саме радње. Колико је вама стога било узбудљиво да читате сценарио и градите свој лик?
– Било ми је јако занимљиво и да читам сценарио и да градим свој лик, имао сам прилику да комуницирам са неким људима из света адвокатуре и права, а посебно ми је био занимљив, после свега тога, рад са редитељком Јеленом Столицом.
Серија носи занимљив назив, а у самом старту нам још увек није познато шта нам „12 речи“ открива. Можете ли нам рећи зашто серија носи баш тај назив?
– „12 речи“ представља код којим се отвара новчаник у којем су криптовалуте.
Прича серија нас води и у свет хакерског подземља, о којем се до сада није много говорило у домаћим серијама и филмовима. Колико је вама овај сценарио открио неки нови свет који нас окружује?
– Заправо тај свет мене и моју генерацију окружује одувек. Дакле, ја сам ето ’83 годиште, па сам имао и ту срећу да припадам и генерацији фиксних телефона, али јако рано сам добио компјутер и рано почео да се занимам за то, да се упознајем са тим терминима и са тим светом, имам доста другара који се баве тиме, не из ове перспективе хакера какве имамо прилику да гледамо у серији, то је све мало дубље, наравно, али није ми било страно.
Снимате и филм „Било једном у Србији“, који ће кроз људске судбине приказати живот и привреду лесковачке чаршије између два светска рата, а изјавили сте да вам је занимљив јер има покретачку идеју. Шта вас је то посебно инспирисало да радите овај филм?
– Управо то ме и привукло, та покретачка идеја, филм који је једна надахњујућа прича о јунацима између два рата који су повратили веру и покренули своје суграђане да превазиђу те ратне потешкоће и филм који негде пропагира праве вредности, односе и људску блискост.
Да ли вам је било теже да савладате јужњачки нагласак или да својом емоцијом дочарате лик Цонета којег играте у том филму?
– Свакако је увек теже бавити се емоцијом него дијалектом. Дијалект ми није било тешко да савладам, поготово што је на нивоу условности, битно је да људи разумеју и да чују о чему ми причамо, а и лесковачки није толико компликован како га ми замишљамо. Доста подсећа на нишки, само су мелодије мало другачије, али оно што је најважније када радиш на таквим пројектима је да се ипак бавиш емоцијом, јер то је оно на шта људи реагују много више него на то како си „урадио“ дијалект.
Колико вам цела ситуација у вези са пандемијом ремети континуитет у креативном процесу и изградњи лика којег тумачите, будући да је због коронавируса снимање прекинуто?
– Често се дешава код нас да се снимање обуставља због временских периода и временских услова, постоји доста сцена које смо свакако морали, без обзира на пандемију и на ситуацију са вирусом, да оставимо за пролеће, јер смо већ лагано ушли у зиму, а постоји доста сцена које се дешавају када је лепо време. Нажалост, Иван Бекјарев се разболео и на крају несрећно завршио свој живот, тако да због тога свега нам је остало мало више дана него што је планирано, али то није ништа страно у нашем послу. Чак и серију „12 речи“ смо снимали скоро годину дана, наравно не у континуитету, али све укупно.
Како на вас утичу неизвесне промене у раду позоришта и како доживљавате енергију публике у новим околностима под којима играте на сцени?
– Доста се то одражава на позориште и на позоришни живот и на позоришни рад, све што се тренутно дешава. Ево, сада је ситуација таква да ћемо морати да откажемо представе и у децембру и у јануару јер се помера време када све мора да престане са радом. Било је најпре до 18 часова, па су позоришта померила своје представе на 16 часова. Међутим, сада су нове мере донеле рад до 17 часова и ми у „Театру на Брду“ смо морали да откажемо цео репертоар јер ипак смо приватно позориште које функционише од карата и од публике и онда је велики ризик, а наравно све време плаћамо и порезе и трошкове и струју и све остало, тако да немамо много простора да ризикујемо. Што се тиче услова играња док су људи у сали са овим безбедносним мерама, ја сам био скептичан, али се показало да заправо функционише. Увек је наравно боље када је пуна сала, међутим људи се придржавају мера, реагују и потпуно у једном тренутку се и заборавиш да су било какве мере, тако да могу да кажем да функционише.
Владимир Бијелић
ОКВИР
Треба ићи мудро
Чиме храните оптимизам ових дана, када нам тмурне информације пристижу са свих страна?
– Свој оптимизам храним искључиво вером у Бога и у његову вољу и препуштам се њему. Наравно, то радим кроз књиге, молитву, у цркви и кроз службе, литургије. Поред свега тога ми је наравно у глави да ко се чува и Бога чува, тако да не треба погинути лудо, треба ићи мудро.
