ГЛУМАЦ РАДИВОЈЕ БУКВИЋ  Драма не воли уштољеност

Српски филм има своје шансе јер од њега нико ништа и не очекује. Наша култура је на клупи за резервне играче и онда, када се деси неки добар сценарио, сви се дупло више мотивишу и узбуде него када се то деси у Америци.
2
Фото: Александар Живаљевић

У Америци је јасно да сценарио не пише један човек, него више од њих десет. И свима је циљ да тај сценарио буде добар. Међутим, на западу мањка тема и то не само у Америци него и у Француској и Немачкој, јер они живе углађеним, а, чак бих рекао, на моменте и уштогљеним животом, а драма не воли уштогљеност. Код нас постоје неке теме које могу да буду веома узбудљиве за експлоатацију само је питање како ће оне да се реализују, рекао је за „Дневник” глумац Радивоје Буквић на новосадској премијери филма „Траг дивљачи”, који може да се погледа у биоскопу „Арена Синеплекс”.

У овом остварењу Ненада Павловића, Радивоје Буквић игра перспективног новинара који у комунистичкој Југославији 1979. године истражује свирепо политичко убиство у малом руралном месту. Током свог новинарског задатка бива уплетен у мрачну породичну драму препуну скривених тајни кроз вековну традицију насиља. Како нам је у интервјуу испричао, бранио је новинарску професију часно, иако, како је истакао, сматра да је све мањих новинара попут Југослава, који је спреман да изгуби живот зарад одбране истине.

– Цео систем информисања је конципиран тако да данас свако може да буде извештач, тако да има много лажних информација због људи који упливају у ту професију, буду две, три године новинари па онда промене професију - отворе кафић нпр. јер је постало свеједно да ли се бавиш информацијама, да ли си уметник, увозиш из Турске чарапе итд. Имам неки осећај да у оно време, када је било много мање објектива и медија који су производили слику, новинари су више били списатељи, писали су чланке и  много више водили рачуна о речи. Тад си због једне речи могао да изгубиш главу, посао, да угрозиш живот и себи и својој породици. А у праву сте, овај Југослав, којег играм, је баш такав. Он је спреман да жртвује сопствени живот да би одбранио оно мало слободе и истине која је преостала, чак и тада – испричао нам је глумац.

На почетку филма делује да тај југословенски шарениш даје неки светлуцави шарм том времену, али врло брзо сазнајемо мрачне тајне једног друштва. Чега је то овај филм запис и можда опомена?

– Лепо питање! И запис је и опомена неких ствари које су покушане да буду склоњене од очију јавности, али, захваљујући Живојину Павловићу, који је оставио трага тим причама о нашем народу у Тимочкој крајини који је страдао због тадашњих комуниста, оне су, ипак, обелодањене. Његов син је наставио и наслонио целу причу која је, у ствари, главна инспирација за ово филмско дело. Ово је подсећање на неке тамне стране и мрље наше историје које замало да буду заборављене.

Како је из глумачке позиције било вратити се у то мрачно време?

– Када имате тим костимографа и сценографа који су одрадили добар посао, редитеља који је информисан, нас који смо мотивисани, а не причам само о себи, већ о свима нама испред камере, то је било јако лако. На партнерском нивоу ово је за мене ишло као ножем кроз путер. Једино што нам је отежало посао јесу временске неприлике - нама су се у једном дану мењала годишња доба по неколико пута. Пошто смо снимали почетком марта имали смо и пролеће и јесен и зиму, само лето није дошло да нас огреје, тако да мало смо се смрзавали.

Давно сте добили позив за улогу, како вас је дочекао овај позив?

– Био сам одушевљен, јер ретко када се раде филмови који су генерацијског типа и ретко се деси да се у екипи и глумачкој и редитељској споји неколико генерација. Кад ми дође позив некога из моје генерације ја то нарочито волим, знам да су те ствари ретке. Данас направити филм делује лако, али уопште није. Делује једноставно због техничких олакшица, а ту мислим на дигиталне камере. Делује лако, али треба написати добар сценарио. Ненад Павловић је бар четири, пет година потрошио да напише ову нашу причу.


„Беса” као култна серија за памћење

Припрема се и трећа сезона серије „Беса”, а с обзиром на то да су ти ликови детаљно постављени, баш као што се и радња усталила и имајући у виду да има своју огромну публику, шта мислите како сада треба приступити трећем делу, а да се задржи све оно по чему је та прича карактеристична?

– Најтеже је сада сценаристима зато што су очекивања после ове друге сезоне још већа. То примећујем сваки дан, видим да ми људи прилазе на улици углавном само због „Бесе”. Видим да сви са великим нестрпљењем ишчекују наставак, тако да, ако сценаристи добро ураде свој посао и добаце или пребаце, ако Бог да, до друге сезоне, можемо рећи да ће се ту радити о једној култној серији која ће се памтити!  

Фото: Александар Живаљевић


Хоћемо ли „Траг дивљачи” гледати у нешто широј радњи у серији коју ћемо гледати након биоскопске дистрибуције на малим екранима?

– Биће шири и другачије. Серијски формат ове приче је мало другачији, тако да људи који буду погледали филм имаће осећај да знају нешто, а у ствари ће кроз серију открити неке линије које су потпуно сакривене, а о томе не могу да вам причам како вас не бих разочарао. Желим да вам оставим мало саспенса док будете гледали.

На почетку филма видели смо натпис: „Не верује се штампи”. Јесте ли ви током своје каријере успели да пронађете штампу којој верујете и да утврдите у какву истину верујете и где је она данас?

– Ја ретко кад себи поверујем, а камоли родитељима. Штампи верујем једино када испричају добар виц, јер онда могу да поверујем да је то добар виц, али чак и временску прогнозу знају да омаше тако да, у ствари, понекад штампа служи за информисање, понекад за дезинформисање, па, ето, ко се како снађе и ко је колико спреман да чита између редова! Не знам шта бих рекао где је истина данас... Можда само у љубави између мајке и деце. Ту је сигурно истина, а овде третман истине може да буде различит, што прича филма „Траг дивљачи” и говори, на крају крајева. Мада не вређа никога, чини ми се. 

Снимате и филм „Ланчана реакција” са Драганом Бјелогрлићем. Колико вам је било тешко да се за потребе сценарија трансормишете и ставите у кожу човека који је завршио у болници због неспретности у нуклеарном институту?

– Супер је прича овог филма, Драган је написао сценарио који нимало не личи на њега. Што се тиче лика којег ми је понудио, то је човек који је доживео једну велику трагедију јер се озрачио на нуклеарном институту „Винча”, а својом грешком је озрачио и друге. Они због тога завршавају у једној болници. Али, да вам не бих откривао сценарио, ми смо за те улоге сви морали озбиљно да се спремамо па смо сви изгубили по десетак килограма. Тако да сам ја сад у процесу враћања килаже. У једном моменту сам се вратио на гимназијску тежину, што је било потпуно немогуће (смех).

Владимир Бијелић

фото: Александар Живаљевић

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести