“Првенствено морам да бринем о ансамблу, о његовој виталности, о томе да правилно распоредимо задатке, да заједнички промислимо шта је то што нам је репертоарски потребно у овом тренутку и самим тим избегнемо све неспоразуме и несугласице и да сваки члан пронађе своје место у томе – каже Филиповић за „Дневник”. – Оно што је у овом тренутку извесно, крајем октобра, а ускоро ћемо прецизирати датум, биће премијера “Аникиних времена” по мотивима приповетке Иве Андрића, у режији Ане Ђорђевић. Представу радимо у копродукцији са “Беоартом” и мислим да је доста добро скројен пројекат, са одличном поделом, врло лепим пробама за сад и то је нешто на шта рачунам као на добар репертоарски потез.”
Пре тога ће, наводи Филиповић, изаћи представа “Фортинбрас се напио” у режији Николе Завишића, а паралелно теку пробе и за “Војвођанску рапсодију”.
“ Текст је настао по мотивима књиге “Село Сакуле, а у Банату” Зорана Петровића, у режији Владимира Лазића. То је продукцијски доста обиман пројекат, јер је замишљен као нови мјузикл. Музику је компоновао Габор Ленђел, а драматуршку адаптацију су радили Жељко Мијановић и редитељ Лазић. “Војвођанска рапсодија” није пројекат само Драме, него и целе куће, јер ће у представи учествовати и Балет и Опера. Новост је, пак, предуговор о драматизацији романа “Миленијум у Београду” Владимира Пиштала, на којој ће радити Ненад Шапоња. Представа би могла да се очекује у 2018.”
Како вам се чине нове представе које ће ускоро бити пред публиком СНП-а?
Што се тиче “Аникиних времена”, то ће бити драма са елементима савременог позоришта. Имамо нову причу која не прати стриктно саму приповетку. Ана Ђорђевић је, заправо, написала нов комад. Извучена је једна линија из приповетке, сукоб проте Мелентија из Добруна и Анике. И мислим да је Ана на прави начин извукла драмску радњу. Добила је то да се пажња гледаоца не разводњава, него да буде врло кохерентна. Људи који познају приповетку биће веома задовољни, јер се Андрић није изгубио, а прича је мало другачија, мотивације и карактеристике ликова.
“Фортинбрас...” је практично крајем прошле сезоне изведен пред публиком, као радна верзија. Редитељ и ансамбл сада раде на неким корекцијама и ускоро ћемо добити целовиту представу. “Војвођанска рапсодија” нагиње ка сценском спектаклу, биће играна на сцени “Јован Ђорђевић” и очекујемо пун погодак у репертоарском смислу, пуно публике, можда чак и нове, која раније није долазила у позориште.
Сва три појекта сам затекао дошавши на место в. д. директора Драме, али то не умањује моју енергију и жељу да то изгурамо до краја и подигнемо квалитет тих представа на највиши могући ниво.
Јесте ли имали довољно времена да конципирате властиту идеју о репертоару?
Моја идеја је, пре свега, да технолошки и технички оспособимо Камерну сцену како би постала удобнија и за публику и за извођаче. Већ смо предузели кораке у том правцу и надам се да ћемо следеће сезоне то већ имати. Представе које се раде на Камерној сцени могу да буду експерименталне, можемо да ризикујемо, да пружимо шансу савременим домаћим драмским писцима чијих текства није било до сада на репертоару. Публика је ближе актерима на сцени и ту бисмо могли да успоставимо другу врсту везе и посебне комуникације.
Иначе, пошто сам и сам глумац, мислим да репертоар треба да буде базиран на глумцу, односно на оним текстовима за које ми у нашем ансамблу можемо да пунудимо поделу. То није увек било тако али је и било. Конкретно, представа “На Дрини ћуприја” изнета је снагама нашег ансамбла и сам резултат говори да је то био добар пут.
Што се тиче планова, тренутна ситуација захтева да се више бавимо копродукцијама, више него раније, јер је то добар начин да се заједничким снагама реше неки проблеми на које наилазимо у продукцијском смислу. Много је лакше делити трошкове. Питање је и времена да ли ћемо стићи до краја године да реализујемо још једну, поред три поменуте представе. Разговарам и са редитељима и са глумцима, тако да ћемо врло брзо објавити шта ће то да буде.
Како вам се чини затечена ситуација у смислу “штуцања” у протеклој сезони, одустајања глумаца од рада у неким представама?
Опала је радна температура. Представе као што је “Дрина” су подигле критеријуме. Сваки дректор креира свој репертоар, али на ту “личну карту” утичу разни сплетови околности и десило се да због изостанка неких средстава људи који су водили причу били су принуђени да праве другачије планове и да позивају друге да се укључе. У том смислу је дошло до сукоба, више неспоразума и несугласица између глумачког ансамбла, редитеља и руководства Драме. Није то ништа необично и није први пут да се дешава у позоришту. Глумац када дође на пробу и осећа да није продуктиван, да се ствари не померају ка резултату, почне да поставља питања и ако нема одговора - он схвати да до одговора никад неће доћи. “Лажа и паралажа” је почета три пута, а на крају није ни завршена, али средства за то постоје, па ћемо водити разговоре како тај проблем да решимо. Сигурно да има начина.
Велики је напор помирити улоге
Како планирате да помирите своје учешће на сцени и у управи?
Свакако је то велики напор. Прихватио сам улогу у “Аникиним временима” пре него што сам постао в. д. директора Драме. Ту треба направити озбиљну селекцију. Примарног позива не могу да се одрекнем. Има разних ставова. Неки глумци на мом месту нису играли, неки су много играли. Ја бих да нађем неку средину. Негде ћу вероватно играти ако редитељ инсистира, али трудићу се да то буде што мање.
„Вечито” питање за директора Драме СНП-а је оно о подмлађивања ансамбла, односно упошљавања постојећег, који је прилично велик?
Нама је преко потребно младих глумаца. Зацртао сам то себи као најважнију мисију, да ансамбл појачамо младим људима. При томе не мислим само на оне који тек завршавају академије, него и на глумце који су ту као гости већ неко време, а не можемо трајно да рачунамо на њих јер не можемо да их платимо. Надам се да ће неки резултати бити врло брзо видљиви, и мислим да ћете бити изненађени колико ћемо нових чланова добити врло брзо. Сарадња са АУНС је врло актуелна, и то не само тако што ћемо ми уступати наше сцене, него ћемо пробати од њих да добијемо оно што ми немамо, у смислу техничке подршке.
Када је реч о постојећем ансамблу СНП-а, он јесте велики, али га треба ваљано искористити. Када као продуцент покушаваш да нешто понудиш некоме или сопственој представи, имамо огроман капацитет. И радионице, и материјале из фундуса, извенредне глумце, сталне редитеље, драматурге, извенредне костимографе, сценографе... То само треба искористити и учинити да дође до изражаја, да се ствари организују на начин да функционише, да се раде представе. За спокој једног глумачког колектива потребно је да нема празног хода, да су сви упослени. Глумци су чудна бића, за разлику од многих, најнесрећенији су кад не раде. И сам сам имао фазе када пуно радим, мање радим и кад уопште не радим. Најтежи је онај период када нема проба и нових улога.
Како видите СНП у позиционирању на домаћој и међународној сцени?
Ми смо имали разне периоде и успеха и неуспеха, сезоне овакве и онакве... Ако се гледа по квалитету само представа, онда имамо континуитет. “Наход Симеон”, “Брод за лутке”, “Галеб”... Онда је наишао период где није било тих резултата и то је нормално. Као што глумац у својој каријери има период великих, значајних улога, па их онда нема, тако и у животу, па и у репертоару, дешавају се узлети и падови. Ништа нам не може гарантовати добру представу. Позориште је таква уметност да чак и кад спојите најбољи комад са најбољим редитељем и глумцима, не мора да значи да ћете добити најбољи резултат. То јесу неки од услова, али нису гаранције. Сећам се 2015, када смо били у турбулентној фази, десио се “Виолиниста на крову” и ствар је “кликнула”, ансамбл се окупио и схватио да може да прави велике и важне свари. Онда су настале у низу представе као што су “Дух који хода”, “На Дрини ћуприја”, “Пожар”.... Моје је да створим услове да се тај “клик” догоди, али не могу ништа да гарантујем.
Игор Бурић
