старе Југославије, говорио је Матија Дедић на недавно одржаној радионици у студију М.
- Као што је данашњој деци компјутер нешто најближе, тако је мени то био клавир делом због тога што је у моје време било нормално имати га, а делом и због позива мојих родитеља - започео је своју причу Дедић.
Након тога кренула је пресија не толико од куће колико од музичких школа, указао је Дедић и додао да се многих ствари морао одрицати: матурска путовања и све оно што су други тинејyери радили у тим годинама.
- Мислим да сам типичан пример оних што пукну од тог притиска вежбања и “неживота” на неки начин и тог стакленог звона које сам имао због тога што сам син Арсена Дедића - рекао је он.
- Кад вртим филм у стилу шта би било кад било, мислим да је ипак исправно све скупа испало и што би рекла моја супруга - Бог те спасио што се ниси одлучио на писање песама или на певање и компонавање комерцијалне и некомерцијалне музике.
По његовим речима, он је поред „великих родитеља“ свео ствари на мању меру и жанровски се доста удаљио од оног што су они радили.
- Основне идеје црпим из класичне музике и ако ишта могу рећи о људима који долазе на часове код мене то је да већина њих не стоји добро са
инструментом - истакао је Дедић указујући колико је класика важна кад је у питању техника свирања.
С друге стране, он каже да му је класика и на неки начин одмогла јер када је кренуо да се бави yез музиком све је страшно озбиљно доживљавао.
- Задржао сам онај осећај самог доласка на сцену и тај неки поклон... мало је било комично, хтео сам нешто сасвим своје, а приступао сам свему томе из оних неких старих филмова који су трајали јако дуго и тешко ми је било да се из тога ишчупам - рекао је Дедић и додао да му је фалило опуштености и слободе на сцени. -Превише сам био оптерећен тиме да ли ћу некога задивити, а то су све последице трауматског школовања.
Био је рушен на пријемном испиту у Загребу и Љубљани јер је неке чувене композиције свирао на свој начин и имао своју интерпретацију која се људима на пријемном није допала.
Сећајући се периода када је отишао на школовање у Грац, рекао је да то спада у онај незабораван део живота и у том периоду стекао је пријатељства која су нераскидива.
- Тамо је било много људи из бивше Југославије и прекрасно смо се дружили, али данас када гледам ту школу и чујем о њој, схватам да тога више нема - указао је Дедић. Он је казао да је посебно сретан због тога што је успео да ухвати нешто од оних бољих времена која су постојала на овим просторима:
- На жалост, ове млађе генерације затекле су се у неким временима каква ни у најцрњим прогнозама не би човек очекивао.
Када се осврнуо на одрастање поред познатих родитеља, он признаје да га питања о њима помало умарају и да све што може да каже је да није лако било бити дете таквих родитеља. С друге стране, сматра да су му професионално дефинитивно нека врата била отворенија него другима.
- Без обзира на то нисам желео да се бавим комерцијалном музиком. Прошао сам и свадбе и свирке на улицама Граца. Нисам то морао да пролазим, али сам тако желео. Можда баш због погодности које сам имао, ишао сам тежим али природнијим путем који ме је водио ка џезу.
Први пут је поделио бину са Арсеном Дедићем 2005. године на концертима у Београду и Новом Саду јер га отац никада пре тога није звао да свирају заједно, нити се он сам нудио.
- Свашта сам са њим прошао, а да ли ми је жао што са њим нисам раније свирао не знам, јер не знам на који би ме то пут одвело - закључио је Дедић.
Катарина Бачкалић
Арсен и ауторска права
Поводом недавно одржаног концерта у част Арсена Дедића у Новом Саду, Матија каже да су били коректни када је реч о тражењу ауторских права.
- Оно где браним његово лик и дело везано је за нека рекетирења у случају продаје карата или спонзора и то је једино што не пролази.
Ту мора бити договор са мојом мајком Габи, која је заправо једини наследник његовог интелектуалног дела - истакао је Дедић.Уколико је приход од концерта намењен оболелој деци и генерално у добротворне сврхе, онда је то у реду.
