Прича је и овом издању била запажена како због своје актуелности - у њој је реч о катастрофалним поплавама које су задесиле Србију у лето 2014. године - тако и због јединственог споја озбиљних тема и хуморног одмака од њих. Безмало деценију касније појављује се, у издању „Лагуне“, роман „Поплављени ум“ у коме знатижељни читалац налази (барем номинално) исти заплет али је читалачка позиција сада умногоме промењена проласком времена које је (на жалост свих нас) потврдило већину теза изнетих у делу из 2014. године јер ни један од проблема у међувремену није разрешен а многи су се додатно закомпликовали најављујући даљње проблеме.
Заплет започиње беспоштедним борбама на највећем, најжешћем и најбесмисленијем од свих бојних поља у људској историји – на друштвеним мрежама и форумима. Целомудрене ставове смењују оптужбе о издајницима (кога другог него небеског, српског народа) односно панегирици херојима и браниоцима националне части и светих вредности предака. Када, пак, уследи позив за конкретну акцију – проналазак могуће ХААРП антене у близини Београда – испоставиће се да то далеко превазилази жеље и вољу жестоких дискутаната који се понашају као и њихови историјски претходници салонски револуционари-социјалисти-борци за ослобађење робова који су прљави посао теренског рада у реализацији идеја за које су се здушно залагали у топлим салонима, комотној одећи, уз богато послужење и фина пића препуштали другима са статусом потрошних бедника. Тако се као учесници експедиције, на заказаном месту, појављују само два добровољца: Беба, самохрана продавачица виршли и Мрвица, родољуб меког срца у медвеђем телу.
Главни организатор, Момир, дотадашњи политичар-активиста кога су прогутале и испљунуле „велике рибе“, касни на збор који је заказао јер има – пролив. Филип, његова сенка разапета између обожавања и повлађивања Момиру и сопствене животне несигурности, успева да спречи гротескну пропаст подухвата па „Четворочлана банда“ креће на пут пробијајући се кроз загушени Београд у правцу Барајева и сеоцета Бељина које је циљ њихове (наравно неприпремљене) мисије. Успут, Боба, која не верује у причу о ХААРПу, и Мрвица, који верује да ту има нечега, разглабају о свему и свачему, о заверама против српског народа, великим силама које нас мрзе и мајчици Русији, на челу са Путином, која нас воли и штити, о тајним експериментима, запрашивањима људи из авиона... Филип је споредни учесник у дискусијама док је Момир сведен на индиспонираног кукавца који уме тек повремено да плане, посебно кад га Беба изнервира. Што су трагачи ближи циљу то им чешће прилазе необични типови (пумпаyија, ретардирано дете, углађени кафански гост), обилазе их скупи аутомобили, атмосфера је све суморнија и злослутнија. Коначно откриће антене води у експлозивно финале са крвавим обрачуном, појавом стране војске која спроводи некакве експерименте и силаском у бездан подземних бункера...
Мешајући жанровске матрице – социјални роман, роман мистерије, роуд роман, хорор, научну фантастику – аутор ствара функционалну целину којом, осим у финалном сегменту, доминира препознавање и анализа текуће нам стварности. С једне стране је моћно средство – интернет – које свима дозвољава да се огласе а, с друге, немерљиво незнање и глупост помешани са надменошћу и патолошком жељом да се добије признање сопствене мудрости, макар и од буљука безимених ентитета. Интернет дозвољава свакоме пословичних „15 минута славе“ макар и међу интелектуално инфериорним анонимусима (скривеним иза „никова“). Неодговорност за сопствене речи и ставове од многих чини самозване и самољубиве јунаке у виртуелном симулакруму стварности, о коме је пре три деценије писао Жан Бодријар. А позиција анонимности и изрицања ставова без последица идеално је тло за бујање сваковрсних заумних теорија о владама у сенкама, подлим плановима о тровању маса...
Никаква рационална и стручна објашњења неће поколебати заговорнике теорија завера јер они признају само своје фиксације. Наравно, од како је света и века, постојале су и шириле се теорије о заверама али је 21. век њихово златно доба. Ристић успева да „ухвати“ и на папир пренесе страсне монологе „поплављених умова“ који здушно раскринкавају завере (и смишљају нове), а чији идол је Стеван Краљевић, писац бестселера „Покорени ум“ који се од националне тематике издиже на ниво белосветских завера. Захваљујући реминисценцијама сваког од актера, које употпуњују њихове психолошке профиле, добија се шири и дубљи увид у невеселу свакодневицу земље у глибу (материјалног и менталног) сиромаштва, корупције, хаоса, криминала и тајних државних служби те политикантске демагогије. Отуда је коначна слика садашњице ових простора слика потпуне и трајне безнадежности.
Илија Бакић
