Уз осам прозних и поетских наслова као и три збирке есеја и критика које је у том периоду објавила велику пажњу посветила јепроучавању и публиковању дела неких од готово заборављених писаца.
Сада, после четири деценије од ваше прве књиге прозе “Ноћ као знак” (Прва књига Матице српске, 1978) до најновије збирке песама и есеја о музици „У додиру вечног” (2017), како сагледавате пређени пут и које су идеје и тематске линије најприсутније?
- Живимо у времену самоуништења и на планетарном нивоу и у нашој непосредној животној свакодневици, а за то је одговоран човек заблуде и незнања, отуђен од Природе која се уништава, човек без вере у Бога и љубави према другом, цивилизацијски потрошачки – потрошач отуђен и од себе самог, без духовне суштине и зло се умножава и сви смо на губитку. Са овим животним чињеницама се суочавам, а моја размишљања имају делимично и ођек у текстовима које пишем. Међутим за мене је писање према личном искуству, неизвесност крајњег исхода. То значи да код мене нема унапред одређене теме или (задате) идеје, јер писање, сам стваралачки чин, није моја вољна жеља и намера већ све зависи од унутрашњег потреса, односно позива да се оно што чујем у себи и запише. О узајамности и спрези онога што је горе и овде доле, односно човека и Бога у стваралаштву писали су Његош, Милица Стојадиновић Српкиња, Николај Берђајев и други, што значи да поезија, сликарство, музика и друга остварења нису и не могу бити занат, већ нешто сасвим друго у својој различитости.
Критичари који су писали о вашем делу, што је сабрано у књизи „Одраз универзума” (2018) истичу жанровску неприпадност, неодређеност. Вашу прозу често карактерише поетска имагинација, док је поезија са елементима прозним. Како ви то објашњавате?
- Жанровска одређења и класификације објављених дела углавном су формална, школска, нису суштинска и долазе од оних који нису и сами ствараоци. Сваки истински уметник потпуно је самосвојна, непоновљива личност, а такво је и његово дело и само се као такво, у својој непоновљивости и може тумачити. Моје кратке приче и песме нису ничим ограничене, отворене су, али у својој остварености зависне су од датог тренутка, односно слике и реченице које се саме намећу (и пишу). Зато је жанровска мешавина разумљива и одговарајућа у целини текста и његовом суштинском заначењу.
Део вашег опуса чини и есејистика и књижевна критика. Који су то писци за које се може рећи да су ваши духовни сродници?
- Нисам имала писце узоре, али сам већ као ђак Основне школе у Деспотову читала можда више од осталих, јер смо имали кућну библиотеку са знатним бројем књига, захваљујући оцу Сави Вујкову који је био и новинар дописник после рата “Слободне Војводине” из Куле, а и сам је писао и био претплатник готово свих листова и часописа. И у тој нашој библиотеци, а било је и књига за најмлађе које нисам радо читала, проналазим „Процес” Франца Кафке, била сам пети, шести разред и мада нисам све разумела, отворила се у мени нека чудесна, фантазмагорична слика која је донекле била у саглашавању са мојим духовно – осећајним светом, а коју и сада тражим у књигама које читам, дакле у књигама мојих духовних сродника.
Писали сте о делима савремених аутора, али и приредили књиге готово заборављених писаца и песника – песме Милице Стојадиновић Српкиње, Павла Марковића Адамова (приповетке, писма, роман) и других. Шта је било пресудно да се посветите афирмацији њихових дела?
- У нашој култури и културној историји имамо даровите, изузетне личности које су се оствариле и потврдиле свој таленат делом и то у свим временима, током векова, као и данас. Многи од њих познатији су и по своме делу више цењени у свету него код нас, јер ми још увек великане не величамо, већ више волимо да им налазимо мане и да их критикујемо. Само малобројни су у читанкама и школским програмима и тако су макар својим именом прекорачили своје време, ако им дела и нису толико читана и у народу нису популарна. Међутим, многи су остали у тами заборава, мада су радили целог живота за друге. То је био повод и разлог да приредим изабрана дела Косте Трифковића који је био у правом смислу – генијалан и да откривам његов животни и стваралачки пут. Кад би се на сцену поставила драма о Костином животу, а живео је кратко или његов путопис из времена док је радио на броду у жељи да постане морнар, то би било непоновљиво. Писао је и песме и приче које су и данас вредне и занимљиве, али и његове комедије су заборављене, а кућа у којој је у центру Новог Сада живео – није музеј.
Приредила сам песме Милице Стојадиновић Српкиње које још нису довољно анализиране, три књиге Павла Марковића Адамова и изучавала сам изузетну личност Милана Будисављевића, професора Карловачке гимназије, филозофа и писца који је са својим приповеткама из Лике, романом и есејистиком био испред свога времена, а његов есеј о Лази Костићу један је од најбољих код нас.
У своме истраживачком раду откривала сам увек врхунска дела и образоване личности са знањем које данас интелектуалци немају, а што је још важније, отварала се сасвим другачија слика од оне која је била парцијална и анегдотски присутна у нашем времену, што у ствари говори о нама и нашем незнању као и односу шире јавности према уметности и писцима, али и онима који књижевност предају у школама.
Нина Попов
У Телевизији Нови Сад радили сте као новинар у Културној рубрици Информативног програма. Међу првима сте уводили и хришћанске теме из наших манастира и Цркве. Шта бисте сада могли да кажете о Вашем новинарском искуству?
- Новинарство је радозналост, рад за друге као и сваки други посао, али непосреднији и директнији. Сваки догађај или личности са којима сам правила емисије (Време и вечност – О Светом Сави, Јустину Поповићу и другима) и прилоге за ТВ Дневник укључујући и хришћанске теме, било је за мене ново сазнање о свету у коме живимо. Новинарство је било изазов већ у Основној школи коју сам похађала у Деспотову моме родном селу. Била сам новинар дописник, сачуване су и неке новинарске легитимације из тога времена и преписка са уредницима, објављивала сам вести из школе и села као и своје прилоге (Пионир, Мале новине, Змај, Дечије новине, Дневник) а добијала сам и награде за прозне радове. Сећам се да сам цео летњи дан крстарила обалом канала Дунав – Тиса – Дунав са фотоапаратом како бих снимила пецароше и риболовце о којима сам писала текст и објавила га баш у Дневнику, али без фотографије, јер није успела! Дакле, новинарство је и истрајност и преданост и себе и свога времена. Писање је посвећеност у једном другачијем смислу и зависи од талента који јесте Богомдан, али га је потребно у себи препознати и радом оправдати.
