Чајна Мјевил (1972) је британски писац који осим романа научне фантастике и урбане фантазије, објављује есеје, пише теоријске текстове, сценарије за стрипове и RPG видео игре. Докторирао је на марксизму и међународном праву, и активан је на политичкој сцени, заступајући левичарске идеје. Добитник бројних награда за фантастику (укључујући Хуго и Локус).
Највећа потешкоћа у приступу тексту “Града амбасаде” је Мјевилова потреба да иначе занимљиво приповедање презасићује новим и измишљеним речима. Иако кованице које уводи да би описао концепте сопственог света имају смисла (и преводилац се сасвим лепо сналази с њима), њих је толико много да праћење радње романа на почетку захтева изузетну концентрацију, те је “Град амбасаду” тешко читати без почетног објашњења. Ово је помало иронично, или врло паметно, (зависи од тачке гледишта) с обзиром да је једна од главних тема књиге деконструкција језика, питање могућности превођења и разумевање говора и другачијих форми размишљања.
Ипак, Мјевилове идеје су заиста довољно интригантне да вреди потрудити се - јасно је зашто је Урсула Легвин (која је у свом опусу истраживала алтернативне концепте цивилизација и култура) “Град амбасаду” назвала “савршено успелим уметничким делом”. Мјевил у књизи покушава да прикаже истински туђинску расу, колико год му то обичан људски језик и калупи "нормалног" размишљања дозвољавају. Сам писац је рекао да је постићи такав циљ заправо немогуће: “Ако сте писац који је притом и људско биће, мислим да је дефинитивно изван ваше могућности разумевања да схватите нешто суштински нељудско, и психолошки, нешто страно.”
Мјевил је покушао да се приближи приказивању страног што је више могао (у овом кључу заиста и има смисла што није увек лако пробијати се кроз текст “Града амбасаде”) – главна јунакиња Авис, рођена је у граду амбасади који се саграђен у посебном простору који омогућава додир између нашег и туђинског свемира. (У питању су два свемира у различитом времену, односно два хронолошки одвојена циклуса у универзуму.) Између њих, или иза њих, постоји имер, и кроз њега, могуће је остварити разумевање између становника две фундаментално другачије стварности. У другом свемиру обитавају Домаћини који не умеју да лажу, и с којима је једина комуникација преко врсте игроказа, глумљених сцена у имеру.
Авис је имерсерка, једна од ретких људи који могу да посредно комуницирају са Домаћинима. Када се протагонисткиња врати у свој родни град, после низа година путовања свемиром, открива да је на планету стигао и нови амбасадор који има посебну моћ да лаже на језику Домаћина, што не би требало да буде могуће, и што коначно покреће необични заплет романа.
Настасја Писарев
