ДНЕВНИКОВА КЊИГА Хорас Волпол: Отрантски замак

Преводилац: Милена Дасукидис, Издавач: Мали Немо, 2011.
е
Фото: Мали Немо

Хорас Волпол (1717-1779) био је значајна фигура у Енглеској у XVIII веку. Био је најмлађи син првог енглеског премијера Роберта Волпола, и у својој каријери био је члан парламента, историчар, архитекта и књижевни аутор, осим по “Отрантском замку”, познат и по својој обимној преписци у којој је духовито осликавао обичаје свог времена, и људе са којима се сретао. Занимљиво је да је Хорас Волпол начинио прекретницу у енглеској архитектури када је дао да се сагради вила Стробери Хил чији изглед је у потпуности био инспирисан средњовековним готским стилом (што је покренуло нову моду у Енглеској, и допринело каснијем стварању неоготике као новог популарног стила у градњи).

“Отрантски замак” је књига која има важно место у историји књижевности као први готски роман, и у том смислу је свакако првенствено занимљива онима који књижевности прилазе са научног или историјског аспекта. Иако је у питању питак роман, ипак је нарацију немогуће посматрати изван контекста времена, с обзиром на то да се многе наративне конвенције данас чине помало наивне или превазиђене. Готски роман је постао веома популаран у последњим деценијама XVIII века, и радњу су карактерисали страшни и фантастични заплети, често инспирисани мрачним средњовековним причама (најпознатије ауторке овог жанра су Мери Шели и Ен Редклиф).

У “Отрантском замку” Волпол је комбиновао мотиве фантастике из средњовековних приповести са елементима књижевности осамнаестог века (када је роман и настао). Радња прати мрачне и фантастичне догађаје у Отрантском замку на који је бачена клетва. Како је и сам аутор коментарисао, књига је „покушај да се споје две врсте романсе, старинска и модерна. У првој, све је у машти и немогућем, у другој, природа је опонашана онаква каква јесте.“

„Отрантски замак“ је књижевна мистификација и писац свој роман у предговору представља као пронађени текст из  16. века, наводно штампан у Напуљу. Књижевна конвенција “пронађеног рукописа” била је (а и остала) популарна наративна техника међу писцима који су желели да учине свој текст егзотичнијим и интригантнијим, па је тако Волполов савременик Џејмс Макферсон цео свој “Осијан” (1760) представио као шкотски народни еп (фингирајући да је у питању усмена књижевност), док је пољски писац Јан Потоцки свој чувени роман из 1805. насловио као “Рукопис пронађен у Сарагоси”.

        Настасја Писарев

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести