Радња овог дечијег романа је смештена у измаштану земљу која (на разочарење бројних Потерових фанова) нема никакве везе са другим световима из ауторкиних књига. Први део “Икабога” изашао је 26. маја, а планирано је да по неколико поглавља излази сваког уторка све до 10. јула. Цела књига ће бити објављена у целини у новембру ове године, и сви приходи биће намењени онима који су страдали због последица пандемије. Роулингова је “Икабога” окарактерисала као „причу о истини и злоупотреби власти“. По речима саме ауторке, тај дечији роман је написан пре више од десет година, и није реакција на било шта што се тренутно дешава у свету. „Теме су свевремене, и оно што се дешава у књизи може се односити на било коју земљу, у било ком историјском периоду“ нагласила је Роулингова. Ауторка се иначе нимало не либи да коментарише актуелне догађаје у својој земљи и у свету. (Само прошле недеље је на твитеру оштро критиковала Доминика Камингса, сарадника британског премијера, који је у јеку строге забране кретања самовољно прекршио прописе о карантину.)
Роулингова је „Икабога“ написала у прекидима између књига о Харију Потеру, и испрва планирала да је објави убрзо по „Реликвија смрти“, пише Гардијан. Уместо тога, ипак се одлучила да објави две крими књиге за одрасле Роберта Галбрејта. “Икабог” је настао као прича коју је приповедала својој деци пред спавање, а до одлуке да га објави и за друге коначно је дошла пошто је проглашена пандемија, желећи да је дарује деци која су се нашла у незавидној ситуацији.
Наглашено инсистирање Роулингове да у питању није никаква политички мотивисана алегорија савременог тренутка, него “политичка бајка” свакако да није сувишно, пошто је сама ауторка последњих година постала толико вокална у изражавању различитих социјалних ставова, да је објава о њеној новој књизи на друштвеним мрежама изазвала дебате о друштвеном ангажовању, уместо разговора о роману и његовој садржини.
Некада универзално вољена, Роулингова се последњих година налази на не баш пожељном терену – за политички коректне и радикално либералне она је сувише назадна (пошто је наводно бранила жене које не подржавају права транс жена), док је за конзервативне она сувише либерална. Додуше, неки од њених ставова свакако нису сасвим доследни и понекад личе на оно што Американци карактеришу као “виртуе сигналинг” (сигнализирање врлине) – када особа јавно и упадљиво уради нешто што наизглед делује као добро дело, али је заправо бескорисно. Тако је, на пример, увелико пошто су све књиге о Харију Потеру објављене, накнадно изјавила да је Дамблдор, један од важних ликова, заправо геј. Ипак од тог “инклузивитета” није било ничег – иако је имала потребу да повремено твитује о природи Дамблдорове везе са Гринделвалдом (још једним ликом из “Харија Потера”) нити је ишта од тога постојало у њеним књигама, нити у њеном касније написаном сценарију “Фантастичних звери”, а у ком је фокус, ни мање ни више, управо на односу поменута два лика.
Но, и поред различитих медијских контроверзи не треба заборавити на ауторкин позитиван утицај који вероватно без много дилеме превазилази било шта друго – осим вољених књига о дечаку чаробњаку, у њену заоставштину спада и хуманитарни рад. Један од разлога зашто је 2012. испала са Форбсове листе милијардера је огромна количина новца који је донирала у добротворне сврхе.
Приредила: Настасја Писарев
