У “Игри престола” редом су гинули главни и фановима најдражи ликови, што је нови стандард који је ова серија поставила. Разлог за овакву Мартинову бруталност је, како то обично бива у психологији, траума из детињства.
У недавном видео-интервјуу за ПБС, Мартин је говорио о настанку “Песме леда и ватре”. Био је то његов вид ескапизма, каже он, јер у детињству није имао много новца, па је забаву и неке нове видике проналазио у својој машти. И “Господару прстенова”, свом омиљеном штиву у младости, које га је у почетку збуњивало.
“Књига почиње разглабањем о трави за лулу и онда иде рођенданска журка”, каже Мартин, “мислио сам: ‘Где су џиновске змије? Где су оскудно обучене жене? Нема борби мачевима, шта се ово дешава?'”
Ипак, роман је ускоро убацио у брзину и Мартин је убрзо схватио да чита своје ново омиљено дело. Но, онда је дошао тренутак који га је шокирао.
“И онда Гандалф умире! Не могу да објасним какав је то утицај имало на мене као тринаестогодишњег клинца. Не можеш да убијеш Гандалфа. Мислим, Конан није умро у ‘Конану’, знаш? Толкин је у том тренутку прекршио правило, и заувек ћу га волети због тога”, казао је Мартин, “зато што тог трена кад убијеш Гандалфа напетост свега што следи је хиљаду пута већа, јер од тада свако може да умре. Наравно, то је имало огроман утицај на моју спремност да убијам ликове као муве.”
Трауме из детињства дефинитивно не треба потцењивати, па можемо само да замислимо шта ће тек једног дана написати неки клинац или клинка који су гледали како Нед Старк умире.
