Притом су и Мицићева литература и научно деловање превасходно посвећене питањима колонизација и добровољачког покрета у време Првог светског рата, чији је исход заправо донео почетак великих колонизационих процеса у Војводини у двадесетом веку.
Др Милан Мицић је плодан и разнострано ангажован аутор, који је до сада објавио тридесетак књига из историографије, есејистике, документарне прозе, кратке прозе и поезије. Добитник је књижевних награда “Стеван Сремац”, (Ниш, 1999), “Милован Видаковић”, (Будимпешта, 2014), књижевне награде “Андрићева стаза” СКПД “Просвјета” Републике Српске и других, а недавно је добио и Специјалну повељу “Владимир Ћоровић” СПКД “Просвјета” у Гацком за историографију. Милан Мицић је такође и добитник овогодишње Награде “Теодор Павловић” за најбољу књигу, за прозно дело “Аб ово”, која му је додељена у оквиру манифестације “Дани Теодора Павловића” у Новом Милошеву.
Ваша историографска делатност, као и Ваша поезија и проза доминантно су усмерене ка темама из наше новије прошлости, до скора занемареним догађањима и ретко истраживаним темама везаним за српски добровољачки покрет у Првом светском рату и за колонизацију која је уследила после 1918. године. Колико је Ваша породична историја одредила тематске оквире онога чиме се бавите?
Моја породична историја је сигурно у знатној мери утицала на то. Ја сам потомак српског добровољца Јована Мицића пореклом са Баније. Одрастао сам у добровољачком насељу Војвода Степа, тако да се ова тема наметнула сама по себи. Растао сам у том амбијенту и некако је било нормално да се бавим овом темом и да не посежем за другим темама, поготово што та тема и о добровољцима и о међуратној колонизацији Војводине није адекватно обрађена у нашој историографији и није присутна у колективном памћењу и колективној свести. Српско добровољачко питање у Првом светском рату и тема колонизације су теме које су нове и непознате широј јавности, тако да ја кроз историографско деловање и кроз свој књижевни дискурс покушавам да то осветлим на све начине. Наравно у научном раду поштујем методолошке принципе науке којом се бавим, али истовремено тада прикупљам и грађу и унутрашњи емотивни набој који развијам у себи и пребацујем на тај књижевни ниво, тако да су неке моје књиге, као књига поезије “Ракија и ране” и књига прозе “Списак сеновитих имена” посвећене добровољцима и колонизацији, истим тим стварима којима се бавим кроз историографију.
У временима бурних историјских ломова и пресељења великог броја породица и великих делова народа често бива угрожен осећај идентитета и укорењености у сопствену традицију. Колико је Ваша литература израз трагања за идентитетом и потребе за неговањем колективног памћења?
То јесте потрага за идентитетом, за личним и породичним идентитетом, као и за идентитетом који је завичајни и национални. Притом ја у свом личном трагању за идентитетом имам завичајно двојство: рођен сам у Банату, мајка ми је Банаћанка из породице Мркшић, то је стара итебејска породица, а отац је пореклом са Баније, деда је био солунски добровољац и насељен је у Банат, у месту Војвода Степа. И то је непрекидно трагање за том врстом идентитета и историографско и књижевно, које се у мени стално преплиће. Тако ја покушавам да изразим сопствени идентитет, личне корене и породично памћење, али кроз лично и породично памћење имамо и пресек колективног памћења. И онда ту постоји више слојева, који се манифестују кроз књижевност и кроз историографију. Наравно тешко је једном човеку да промени нешто у колективном памћењу, ако се ја једини бавим темом колонизације у том међуратном периоду и ако сам један од оних малобројних који се бави темама везаним за добровољачко питање. Али увек постоји нека врста задовољства када се нешто у том смислу помери, и када неко препозна ту врсту настојања и напора које ја лично улажем и препозна значај теме којом се бавим као што се то недавно догодило на међународном скупу историчара у Гацком, где је моја књига “Американци – српски добровољци из САД (1914 – 1918)” награђена повељом “Владимир Ћоровић”, то значи да нисам награђен само ја као аутор, него да је награђена и једна тема која је непозната, о којој није превише писано, тема која је читав низ деценија била идеолошки замрачена, прикривена и која не постоји изражена у српском колективном памћењу.
Догађаји и теме којима се бавите припадају нашој блиској прошлости, која још није у довољној мери проучена или је раније била и хотимично занемаривана. Колико је тешко кроз литературу данас се бавити таквим темама?
То није једноставно, јер када проучавам поменуте историографске теме, моја размишљања о идентитету и о колективном памћењу, личном, породичном и националном иду много дубље, што значи да је потребно дубље посезати у историју и дубље понирати у прошлост да би се спознали сопствени корени, корени сопствене породице, сопствене нације, краја и простора у којем живимо. И ова моја књига прозе “Аб ово” која је награђена наградом “Теодор Павловић” заправо говори о једном ранијем периоду, периоду осамнаестог века, када су се не само на просторима српског народа неко и у целој Европи дешавале дубоке духовне и политичке промене, које су донеле велике промене у свету: 1789. године имате француску револуцију, 1804. имаћемо српску револуцију кроз Први и Други српски устанак 1815. Све поменуто је зачето у том времену, а ја сам у књизи “Аб ово” покушао да кроз призму посматрања личне судбине, судбине појединца у тим немирним временима, прикажем и судбину српског колективитета који је живео на том великом простору између Хиландара и Сентандреје и између Равних котара и Одесе, и да покажем на књижевни начин сва та превирања која су се дешавала у њему, сва та духовна померања и врења која су обично остајала невидљива у великим историјским процесима и појавама, а која су заправо касније допринела да сви ти процеси и појаве постану видљиви и да доцније одлучујуће утичу на развитак српске нације и у крајњем случају, утичу и на животе нас самих данас!
Ваша књига о српским добровољцима из Америке је композиционо и жанровски несвакидашње конципирано дело, у којем се сусрећу и историграфски приказ ових збивања, али и документарна проза, казивања и прича о судбинама ових људи, који су се из печалбе у Америци враћали у Европу да би се борили за ослобођење отаџбине на Солунском фронту. Који разлози су довели до тога да су се у овој књизи укрстили ваш историографски приступ и литература?
То је онај део мога рада који је истовремено и историграфски и књижевни. Међутим, мој основни методолошки принцип као историчара јесте да своју истраживачку сонду спуштам ка појединцу и малој људској заједници, јер сматрам да заправо појединац, породица и те мале заједнице носе сав терет крупних и великих историјских догађаја и да се ту прелама историја, и да нема историје без описа историјских и личних судбина појединца. Значи историја не може бити нехумана наука и немогуће је разумети историјске процесе ако се не посматра човек и не посматра људска судбина, тако да сам ја кроз своја истраживања која се односе на добровољце и који се односе на колонизацију настојао да ту истраживачку сонду спустим управо до појединца. И ја сам у овој књизи, која је историграфски специфична и у том смислу је свакако нова, комбиновао историјске изворе тако да први део књиге говори о српским добровољцима који долазе из Амеерике, на темељу историјских извора и литературе, то је класична историографска заокруженост теме, а у другом делу донео сам двадесет пет казивања о српским добровољцима и њиховим животима, до којих сам дошао и из њихових записа, али чешће у разговорима са првом генерацијом потомака. И те судбине добровољаца,које сам ја описао у двадесет пет ових, такозваних “америчких прича”, говоре о томе на који начин је тај појединца, најчешће Србин из динарских крајева, доживљавао свој одлазак у Америку. Ту се преображавао из сточара у индустријског радника или рудара, касније одласком на Солунски фронт тај преображај је ишао ка војнику, а потом, опет, пошто су они били и главни, тако да кажем “људски материјал” у колонизацији у Банату, Бачкој и појединим местима Славоније, како је текао тај преображај у ратара у равници. Истовремено, кроз њихове животе се прате све историјске мене двадесетог века, кроз које је пролазио српски народ, значи, процес колонизације, Други светски рат и оно што се дешавало са добровољцима и добровољачким заједницама после Другог светског рата. Тако се у ствари кроз њихове судбине прелама читава једна епоха, и то не само она епоха описана у првом делу књиге, а та епоха је рат 1914-1918, него се прелама и време Другог светског рата и епоха после Другогсветског рата и све што су доживљавали ти људи који су стално били у стању непрекидне борбе за основну, биолошку егзистенцију, као и у борби да покажу и развијају свој животни витализам у различитим животним околностима и ситуацијама.
Којим темама се тренутно бавите?
Тренутно ме окупира оно што сам доживео у претходном периоду, када сам истраживао материјал о Србима из Америке, солунским добровољцима, а то је судбина српских печалбара у Америци у двадесетом веку. Ту је потка историја, али ја у својим прозним текстовима разумљиво, излазим из сфере реалног и ова проза води и у просторе надреалног, необичног, то је истовремено и бајка и историја и прича о човеку, појединцу у немирним временима.
Б. Хложан
