Мада су ломови из последње деценије 20. века имали бројне, мање или више успешне одразе у литерарној стварности, чини се да је пост-санкцијско-грађанско-ратна реалност подлегла шаблонизованој књижевној визури којој недостаје и живости и уверљивости потиснуте страдалничким патосом или лаконском фасцинацијом бизарношћу система вредности новонасталих држава и њених поданика (посебни оних младих). „Јаз“ се у таквом окружењу издваја по свом одмаку-посредности (од проблематских догађања) и по ширини захвата у панораму свакодневице. У том контексту функционише и цепање приче у сегменте који се могу посматрати као узрок и његова логична последице али и као дубље разарање есенције друштвеног ткива. Први део номинално прати брачни конфликт који има иницијално-темељне узроке како у војничкој (де)конструкцији психе пензионисаног официра тако и у свесно пасивној улози супруге али је, после фазе латентног тињања, недвосмислено отварање сукоба последица колико спољних околности (рата и послератне беде) толико и породично-генерацијске конфронтације оца и сина. Стицај ових околности неминовно ће довести до распада заједнице упркос напорима (истина млаким) актера да избегну сукоб; у временима мира, благостања и веће толеранције (веће учмалости и робовања конформизму?) породици би, врло вероватно, успело да опстане у колико-толико формалним оквирима - али та су (срећна?) времена бесповратно прошла. Доба у коме су се улоге играле по сваку цену нестало је, осећају/знају то и Богдан и Радица али, још увек ношени рутином наученом у прошлим деценијама, покушавају да сачувају привид брака као знака нормалности. Стога је одлазак на летовање образац-ритуал и нови покушај да се и себи и окружењу изгледа-делује просечно (дакле нормално). Но, све на том путу испоставиће се као потврда да се образина цепа и распада: од смештаја који није адекватан реклами-понуди (уз жал домаћина за богатим западњацима који више не долазе), појаве другог брачног пара чија је намера да делује успешно очигледно неуспешна, до тривијалних дешавања, која прерастају у афективне инциденте, и неуклапања нарави-понашања млађих и старијих туриста-становника пансиона. Гомилање неспоразума који се више не могу превазићи ни ћутањем ни фамозним терапијско-катарзичним разговорима разбиће (напокон) окошталу форму али, како ће се испоставити, ни ослобођење од брачне принуде не доноси значајно олакшање јер је отисак терора и даље на телима и душама супружника. У трпљењу изгубљено време неће се вратити док су личности, управо због константног притиска, бесповратно деформисане и оштећене. „Најгоре је кад ти живот тако прође“ казује мајка свом јединцу када је посети у паузи својих бекстава и трагања.
Да ли је на Дамирова плећа за увек наваљен терет такозване типичне „дисфункционалне породице“ (ауторитативни отац - заштитничка мајка - дете које изневерава очекивања оца и претерано се ослања на мајчинску помоћ), породице која се, ипак, у времену заоштрене социјалне ситуације, распала? Да ли се „зла коб“ преноси с генерације на генерацију? Исправа се чини да није тако: несналажење у стварности које ће младића отерати на студије у мањи град наставља се и у новој средини (што свакако није нимало нетипично), у задесно-погрешним изборима пријатеља и симпатија (што се, такође, може десити свакоме). Дамирово се живљење врти у јаловом кругу из кога он не уме да нађе излаз (или барем не док му живот не прође), баш као што то нису знали-умели-смели ни његови родитељи (па ни њега томе нису научили). Али, онда, у неком неодређеном трену све те изнова и изнова понављане погрешке добијају сенку која води у нелагодност каква се рађа пред непознатим. Јер, над тривијалије се надвија слутња зачудности која ће експлодирати у спознају - чуда. „Десило се чудо, Дамире, зар не схваташ?“ рећи ће несуђена љубав Катарина. Али, наравно, чуда се не могу схватити и објаснити јер су, суштински, ексцес који поништава сва ранија искуства и знања. Како се одредити према губитку пријатеља (једнако вољеног и омраженог) а како према његовој (мета)физичкој жртви - писац на та питања не даје одговор већ их препушта читаоцу и његовом осећају за свакодневно и контрапунктирано изузетно.
„Јаз“ лако избегава пречесто понављане тезе о распаду државе, посрнућу националног бића у ратним временима; једнако тако он не поставља тезе чију истинитост, потом, устрајно доказује. Његова прича прати унутрашњу логику коју ће знатижељни читалац или препознати или ће му она остати скривена до краја књиге. Исписане ситуације-сцене имају значења која јасно подупиру кључне линије заплета романа али могу бити и сасвим независне од основног приповедног тока. Тиме се очекивана једносмерна функционалност заплета ремети зарад (добродошлог) продубљавања и проблематизовања призора који граде ткиво ове прозе.
Стога, у коначном сагледавању, „Јаз“ се открива као вишеструко занимљива књига којој треба поклонити пуну читалачку пажњу.
Илија Бакић
