Ова веза је поново оживљена пре неколико дана, када је изашла новосадска, а вечерас ће и суботичка премијера представе “Кад те Бог ритне у стомак”. Да ствар буде још занимљивија, радња и овог романа заснована је на истраживању живота и судбине лекара и уметника Гезе Чата, његовог односа са женом Олгом и рођаком Дежеом Костолањијем, познатим и под надимком Дезире.
Најављујући представу у копродукцији Позоришта “Деже Костолањи” и Ујвидеки синхаз, Илдико Ловаш је рекла да је за њу Геза Чат геније којег су и после самоубиства убијали они који нису поштовали његову заоставштину. Зато се подухватила истраживања које је реконструисало познате и октрило непознате детаље о њему и суботичком друштву у првим деценијама 20. века. При томе, снажно је осећала потребу да исправи неправду која му је учињена, због тога што је и сам остао упамћен као убица.
Зашто сте остали везани за лик и дело Гезе Чата?
– Зато што и даље мислим да није такав каквог смо га доживели читајући његове текстове. Морам да вам кажем да кад сам написала роман “Шпанска невеста” - о дану када Геза Чат убија Олгу, а жива остаје само њихова кћерка која је имала девет месеци - питали су ме где сам нашла дневник његове супруге. Рекла сам да га нисам нашла, него да сам га измислила. Тада сам добила осећај да нисам завршила, да морам да наставим са радом.
Шта вас је мучило?
- Мислим да је јако вулгарно, досадно, да није фер према њему што су објавили његове дневнике и зарадили. То је био циљ. Нису размишљали о томе шта раде са његовим наслеђем, а ја сам имала императив да га вратим на своје место.
Како сте то урадили?
– За то сам морала да се вратим у његов живот. Копала сам и нашла један интервју са његовом кћерком снимљен 1997. године, четири сата разговора који никад није објављен. Ако би ме питали да ли је тај интервју могао да промени књижевну историју рекла бих вам да јесте. Али, није објављен, сад већ скоро 20 година. Тражила сам га званичним путем, добила, преслушала и шокирала се. Шокантно је шта је све његова кћерка доживела, шта мисли о свом оцу, како је уопште сазнала тек са 52. године ко су јој били отац и мајка... Преко тог интервјуа сам пуно научила и о Суботици између два светска рата, о мађарској књижевности, приликама... Пуно, пуно тога сам научила и схватила да то није само прича о Гези Чату. То је прича о нама.
На који начин?
– Сви у себи носимо неке жеље, имамо неке опсесије и не бисмо волели да само то запамте о нама. То није фер! Једноставно, одвратно је. Ако сам ишта могла да учиним у вези тога, урадила сам. Стриктно сам везана за истину. Не у смислу да вас сад не лажем. Причам о истини у књижевности, уметности. Ту треба наћи путеве који ће вам дати праве одговоре на питање како живимо живот. Не знам да ли смо то већ заборавили, али ја сам то научила још док сам студирала књижевност у Новом Саду, од Јаноша Бањаија, свог професора.
Када говоримо о реконструкцији и истини, да ли неко ко се бави креативним позивом може да рачуна на једнакост између та два појма?
- У уметности то није битно. Треба бити искрен. Тек искрене реченице добијају свој легитимитет у целом тексту. Морала бих цитирати Борхеса да би разумели шта је истина, шта је суштина у писању. У томе како се изгубимо у врту књижевних могућности. А ту шта је оно што се десило и оно шта је могло да се деси, битно се разликују. Оно што се десило - то је живот, то су чињенице, али и ту је свако рашомон, свако има своју причу, што компликује свари. И то сам користила. А друго је оно шта би могло да се деси. То је право питање за књижевност. Интерпретација. А у погледу реконструкције, мислим да су Гезу Чата деконструисали. Прво његов брат, Деже Костолањи, у новембру 1919. Само два месеца после Чатове смрти. Убио је све људско што је било у њему. Не знам зашто. Пробала сам да нађем одговоре. А онда се то поновило кад су објављени његови дневници. ја сам све то што је јавно знање одбацила и рекла да ћу да реконструишем Гезу Чата каквог је знала његова мајка, како га је замишљала његова кћерка и онако како је могла да га воли његова супруга.
Игор Бурић
Пише ли писац увек исти роман?
– Никад не бих написала исто још једном. То је досадно. Али, сваки писац може да пише једну те исту тему, кроз један или десет романа, није битно. Тачка гледишта је битна. Нови слој. Ја мислим да сам то нашла. Роман “Кад те Бог ритне у стомак” није о Гези Чату, него о његовој мајци. О томе како је оставити дете у свету, кад знамо да ћемо ми отићи, и то доста рано. Шта ће бити са дететом. То је једно. Друго је шта преживљава кћерка која ништа не зна, а све слути. Никада о томе нисам писала и морам вам рећи да је најискренији роман који сам написала. Најдубље сам ронила по себи колико сам могла. остављала сам га два, три пута. Нисам могла да наставим, јер сам толико морала бити искрена.
