Према мишљењу жирија награде “Златни сунцокрет”, роман „Људи без гробова“ се издвојио због налажења уверљивог оквира који обухвата приказе историјских процеса, поетичких достигнућа и експеримената, књижевних опсесија и фолклорно-митолошких наслага. У питању је зрело књижевно дело, уверљиво, снажно, привлачно, самосвесно, неодољиво.
Енес Халиловић (Нови Пазар, 1977) је вишеструко награђивани приповедач, песник и романсијер, објавио је шест песничких збирки, три књиге прича и две драме, а „Људи без гробова“ је његов трећи роман после “Епа о води” и “Ако дуго гледаш у понор”. Превођен је на низ страних језика, покренуо је књижевни часопис „Сент“ и електронски часопис „Екерман“.
Већ прва реченица романа, која га на неки начин и заокружује јер се налази и на његовом крају, наговештава ваше враћање у прошлост. Колико је она инспиративна за вас када наводите. „Могао бих се заклети да је то једна од оних прича због којих сам пожелео да будем писац”?
- Нисам сигуран да је мој роман потакнут у мени једном реченицом. Пре бих рекао да је збир слика, процеса, речи и реченица, али и вртлог доживљаја и плима догађаја, мене, песника, одвела ка роману. Неко је рекао – буди увек песник, па макар и у прози. Поетпроцес је за мене необјашњив, али осетим га као нагон. Као када угледам кош – пожелим да имам лопту у рукама и да шутнем.
Писању романа претходило је ваше дугогодишње истраживање приче о одметнику који је због увреде и изневерене љубави почео да убија, а ваш главни јунак, његов син, годинама трага за оцем, како се испоставља митским оцем, пореклом, идентитетом. Шта вас је привукло управо тој причи?
- Љубав је велика тема и припада свима. Љубав је основа многих прича. Љубав је основа и многих прича које не говоре о љубави. Много уметника ми је рекло – када почињу да стварају – слика неке жене им је у глави, потреба да скрену њену пажњу, да јој пренесу усхићење. Љубав је инспирација скоро свих људи и гони нас на многе догађаје. Душа не стари иако тело стари. Свако може да се заљуби. Понекад, заљубљеност води у борбу или у одметништво, као у мом роману.
У роману уз главну нарацију провлачи се још низ прича, а на посебан начин успели сте да у њега уткате и основу ваше поетике, однос према књижевности, према свега поезији...Како објашњавате ваше речи да је портрет уметника у младости једини могући портрет уметника, као и да поезија има улогу да отвара ране, не да их затвара и да је задатак писца да отшкрине врата патње?
- И Јесењин је, као што се сећамо, писао о томе да све што живи ожиљак има, још из детињства, посебан, ран. Детињство је уметников буквар. Тамо су слике и наслаге, фосили и мора. Тамо је засађено семе говора које расте у уметнику као дрво ћутања, и наједном олиста, пробехара и понуди плодове. То су, у овом случају, речи. Прича моја саздана је од многих прича. Поезија има улогу да пробуду људе и народе. Да нејежи кожу конзумента уметности. Поезија нас узима за руку и води нас на она древна врата која смо давно закључали и наговара нас да се сретнемо са својим болом о којем ћутимо. Поезија тражи да човек разговара са својим болом као и да заблуду назове заблудом.
У роману кажете да се „из сировог живота може истиснути велика литература, нарочито ако се пишчев језик што више наслони на аутентичан говор оних људи који су гледали збивања”. Какав је ваш однос према језику у књижевном делу?
- Језик мора бити као ожиљак. На тај начин мора бити спуштен на папир како би читалац јасно сазнао шта се догодило. Користио сам документарно као извор лирског, јер говор тзв. обичних људи понекад је чиста лирика, нарочито када су у питању сведочанства. Памћење је, увек сам то говорио, филтер литерарног. Све што човек памти је литерарно.
Роману сте дали поднаслов Голдбахова хипотеза, која, како кажете, до данас није ни доказана ни оповргнута, у каквој је вези ова теорија бројева са конструкцијом ваше књиге?
- У тесној су вези, јер моја нарација путује по десном ободу Голдбахове хипотезе. Надам се да ће, не само због тога, бити инспиративна за читање математичарима. Уметност тражи форму као што река тражи корито. Математика је ближа уметности него што лаици мисле. Заправо, уметност и наука су сродне. Као Исток и Запад. Ако путујеш на Исток, појавиш се на Западу и обратно. Врхунска уметност је блиска науци баш као што је и врхунска наука блиска уметности. Бавио сам се тиме и недавно у поеми Бангладеш где сам разматрао честице. Сматрам да поезија и квантна физика имају тачку додира.
Н. Попов
