Историчар књижевности, професор на Филолошком факултету у Београду и председник Задужбине Милоша Црњанског у овој сјајно мишљеној и врхунски уређеној књизи, утемељеној на пишчевој преписци и различитој документарној и књижевној грађи, анализира контроверзна поглавља из живота аутора „Сеоба”, укључујући и сложен однос са савременицима, међуратне књижевне полемике, новинске и дипломатске извештаје, све до тегобног поратног периода, најпре лондонског а онда и београдског. Ипак, највећу пажњу др Ломпар посвећује различитим аспектима књижевног дела Црњанског и друштвеној сенци која је на њега падала. На почетку разговора питали смо стога аутора „Биографије једног осећања” открива ли време данашње неке нове трагове у читању Милоша Црњанског?
– Његово приповедање – нарочито у великим романима после Другог светског рата – налази се у видним везама са модерним искуством: све до данашњих ритмова – указује проф. др Мило Ломпар. – Као што је био авангарда у књижевности после Великог рата, тако је био авангарда у распрскавању модернистичке периоде у нов књижевни универзум. Његова средишња духовна оса – однос страности и аутентичности у егзистенцији – није само у дотицају са кључним ритмом модерног човека него дубоко засеца у постмодерну ситуацију. Кључна фигура његове имагинације је странац: и у унутрашњем искуству и у спољашњем свету. Зар странац није кључна реч наших дана?
У монографији нисте увек благонаклони према писцу „Романа о Лондону“. О томе сведоче и наслови појединих поглавља: Изопштеник, На маргини, На дну, Друштвено неупотребљив... и често указивање на Црњанскову потребу да „постане део друштвеног миљеа“. Да ли су „лична инфериорност и потреба за идентификацијом“ највећи кривци што је књижевни гигант истовремено био и, како сте га назвали, „друштвени аутсајдер“?
– У културном смислу, због распростирања политичке сенке на књижевно дело, поредим га са Достојевским. У модернистичкој редакцији уметности, са Паундом и Џојсом. Може ли се наћи виша тачка поређења? Из тамне стране душе сваког од ових највећих светских писаца, као проблематичности животног ритма, проистиче радикалност уметничког и сазнајног лука. Вишеликост увида није плод неблагонаклоности него највиши израз благонаклоности. Био је „друштвени аутсајдер” зато што је био човек поетичке радикалности и културне граничности: странац у њему просијава кроз маргинални и аутсајдерски положај у свету. Кад неко одабере такав положај, као Ујевић, онда је ствар кохерентна; кад неко нехотично стигне до тог положаја, као Растко Петровић, опет је ствар кохерентна; кад се Андрић, као бршљан, обавије око централног тока српске културе, Вука и Његоша, представа је чврста. Али, кад неко, као Црњански, тежи да постане део централног тока, а то није могуће упркос књижевној величини, онда то показује границе културе, њене мањкавости у духовном смислу, јер се показује како индивидуални таленат иде изнад њених моћи.
Може ли се и у којој мери успоставити корелација између позиције Црњанског у друштву и његове литературе? Да ли тумачење пишчевог дела одвојено од његове личности слику, која се тим приступом добија, ипак оставља ускраћену за важне нијансе?
– Књижевно дело је аутономно и оно може без пишчеве биографије. Средишњи ток науке о књижевности у XX веку је то убедљиво доказао. Везе између живота и дела, и кад су чврсте, представљају посебно подручје духа: оне доприносе неким сазнањима о уметничком искуству, али пре свега откривају унутрашњи систем културе: односе моћи и личности у њој, друштвеног и политичког ткива, значај и досег уметничког дејства у појединим добима. Тако да проблемска биографија захвата обе стране стварности, и уметничку и животну, успоставља корелације између њих, али их не подвлашћује. У њој има нечег од дискретне светлости сазнања које се провлачи између оштро одељених области искуства. Отуд она не излаже сваку појединост живота него оне појединости које сматра пресудним, у њиховим повезаностима или несагласностима, јер нису све чињенице једног живота пођеднако значајне. Такве биографије пише Ридигер Зафрански. Некад их је писао Штефан Цвајг.
На више нивоа сте у „Биографији једног осећања“ посвећени односу Црњанског и Иве Андрића. Да ли закључак „док је Андрић био фигура центра, Црњански је фигура маргине“ на известан начин сублимира тај однос у свим његовим фазама?
– Тај сам однос осветљавао у различитим садржајима, личним, поетичким, политичким: односи моћи који се назиру у преписци; уметничко уважавање и међусобна суревњивост; успешна и неуспешна борба за признање у свим (различитим) друштвима њиховог дугог века; однос између радикалног (авангардног) модернизма Црњанског и традиционалног модернизма Андрићевог. Сви ти садржаји имају своје исходе у наглашено културолошкој оптици. Значајно је да једна култура има велику фигуру на позицији маргине, јер се тако потенцијално проширују границе искуства које она обликује. Само: није негација културе него креација у култури доказ величине у постојању на маргини. Црњански није негирао Његоша – што сам показао – него га је друкчије разумевао од Андрића.
Покушај Црњанског да напише роман на енглеском језику пропао је јер је „његово искуство интимности било недоступно језику – што значи и свету – у коме се обрео“. Ако знамо за писаце-емигранате, који су веома успешно писали на „туђем језику“, попут Набокова, Бродског или Кундере, у којој мери је код Црњанског за тај отпор према стварању на „језику свакодневне комуникације али не и најинтимније посвећености“ одговорно и његово, бар потајно, надање да неће довека остати „in the middle of nowhere“, већ да ће га отаyбина једном поново пригрлити?
– Сам је рекао да није довољно добро знао енглески језик да би писао на њему, иако је водио преписку са издавачима и на том језику: поред мађарског, немачког, француског и италијанског. Неуспех у емиграцији је био последица његове неуклопивости у енглески свет; као што је био неуклопив и у грађански свет код нас. Мислим да је, као емигрант, знао да га отаџбина никада неће пригрлити него можда само примити. Одлука да се упркос том сазнању врати, свакако је вишеслојна и драматична.
Од војника поражене војске Двојне монархије до аутора „Оклеветаног рата“ који пише да се „у шапату и сећању на ту Србију може се бити само уз њу, или у срамном табору против ње“. Од дефетистичких тонова у „Дневнику о Чарнојевићу“ до реченице да „они који су били у рату и лежали међу мртвима знају да је рат величанствен и да нема вишег момента, никада га није ни било, у људском животу, од учешћа свесног у битки“. Да ли се и Црњансков однос према рату „њихао“ у светлу потребе за друштвеним етаблирањем или је заправо тај став увек био конзистентан, само су различити тумачи из њега извлачили оно што им је било потребно за одбрану властитих теза о његовом пацифизму односно милитаризму?
– Његов однос према рату плод је уметничког виђења у којем има више перспектива. Основно осећање ни у Дневнику о Чарнојевићу није везано само за рат него и за мир: то је мир једног скривеног немира, као и бол услед неосећања никаквог бола. Драма егзистенцијалне аутентичности унутар неаутентичности света. Није „трговао” својим схватањима, јер је милитаристички пацифизам комуниста – као што сам показао – био мода његовог времена: а он је ишао у другом правцу, јер је – инстинктом пречанског Србина – осећао значај државе за националну егзистенцију. Готово све што је наговештавао – остварило се. Јер, промашио је тренутак, нису хтели да га чују, а погодио је историјски вектор: идеално да упропасти сваку личну шансу. Друштвено је био неприхватљив за грађанску интелигенцију зато што је тежио њеној модернизацији: без уништавања грађанског друштва. Његови политички ставови су кривотворени у владајућим интерпретацијама његових комунистичких противника. Са њима се сукобио мање због комунизма а више због југословенске државе коју су – у тридесетим годинама XX века – програмски уништавали. Када су се наводно претворили у заступнике југословенске државе, нису волели сведоке своје актуелне лажи. Тако до данас.
Својевремено сте изјавили да се нисмо довољно одужили Милошу Црњанском. Могу ли данашње генерације, које, нажалост, одликује нечитање, да исправе оно што су пропустиле пређашње, за чијом је потврдом Црњански жудео, и да ли у том контексту „Биографија једног осећања“ остаје Ваш интимни ануитет или је она ипак и један од могућих генерацијских путоказа?
– Само кроз јавну свест о огрешењу о један велики уметнички дух: који сведочи о могућим распонима српске културе. Мало је вероватно да ће се то десити. Написао сам три књиге о приповедној уметности Црњанског; ова, четврта, истражује природу његовог положаја у култури. То је део моје интелектуалне физиономије. Мој интимни дуг је на другом месту: вођење Задужбине Милоша Црњанског без икакве материјалне користи, као што је чинио и Никола Милошевић, и без икакве институционалне подршке. Сматрао бих да сам испунио свој дуг ако бих успео да пронађем прикладну институционалну подршку за Задужбину највећег модерног српског писца.
М. Стајић
