Тегобност несхваћености, коње и бициклове, куће и улице, маловарошку филозофичност и недохватност сањаног и могућег, написао је својевремо о Милутину Ж. Павлову, новосадски романописац и књижевни критичар Фрања Патриновић.
А шта каже Милутин...
Милутин и Нови Сад?
- Рани рукописи печаћени су адресом Новог Сада и Матице српске. Приче ми је давне шездесет и неке објављивао у „Борби“ Милован Данојлић уз Стевана Станића у Београду. Управо те приче насловно су укоричене, опет, у Новом Саду. Ране коферске списатељске заврзламе збивале су се у пружној квадратури Кикинде, међу позоришним кулисама позоришта у Вршцу до првог комендијања Стерије у Лесковцу у улози глумца и драматурга са дипломом сценског уметника у првом лицу једнине печатно стечене у Новом Саду. И књижевни друмови, ево, укрстили су ми се баш у Новом Саду. Кикинда и Нови Сад су моји усудни равничарски књижевни топоними. У загледу сенчи ме Петроварадинска тврђава. Качио сам крагне својих књижевних кошуља о чивилуке мојих цењених професора глуме Љубице Раваси и Стевана Шалајића, гутајући есејистичке заносе Сретена Марића са фино упамћеним расправама са Драшком Ређепом који ме је потписно ка књижевном свадбовању рецензентски легитимисао и запутио да без увртања корачам даље. И данас чувам картонску позивницу од Мике Антића ишарану читким рукописом да под хитно ковертирам кратке приче Матици српској за прву књигу. Колико ме је, рецимо, Стеван Станић упућивао на јасно упитну реченицу, тако сам од Сретена Марића упио опоруку да „уметност је спас, уметност је једино могуће осмишљавање живота.“ Мени писање спасава душу да не излуди и не залута у паклу и лавиринту свакодневице. Уметност чини сваку патњу подношљивом, зар не? Живот је фантастично зачарани бик, немам илузију да га могу кротити, али се могу издвојити и као матадор хватати га ту и тамо за рогове. Да, Нови Сад има сокаке као и моја завичајна Кикинда, сливају се у трг, где ће те увек затећи нечији наклон, познато лице за добар дан или лаку ноћ. Нови Сад је сав унутра и када пати за урушеним мостовима или кад се радује Змајевим дечјим играма. Мој усуд јесте селидбена клупа Дунавског парка на којој су, узгредно, заноћили Миливоје Живановић и Мира Бањац. Наше биографије су и део туђих живота, то се никад не сме сметнути с ума.
Прозно стваралаштво данас?
- Можеш са лакоћом прозне писце не само у Новом Саду, Београду, Нишу илити другде збрајати једном шаком, две су већ сувишне. Ројеве песничких књига да и не адресирамо. Две су крајности евидентне, једне актерије приклоњене су историографским кулисама где има подоста компилације, други опет засипају странице личним сентименталијама са споменарима пресованих љубичица, док они трећи уприличено досадни у речитом призиву празнине пуне фазанског позирања. Има се утисак, да се не лажемо, осамдесет посто прозних казивања врло лоше је американизирано. Но, није баш лагодно писати у троуглу писаца Латинске Америке, Француске и Русије. Опасно и поводљиво је бити опет упућен на само сопствену голотињу без да ниси кадар уочити капут скројен у туђем шнајдерају. Нисам за тенденције новог позоришта без глумца као ни књиге без писца. Сувише је мало изабраних критичких опсенара у тесно празном сокаку. Издвојићу Станка Ж. Шајтинца, Вулета Журића, Милорада Грујића и надасве цењеног Радована Белог Марковића уз мог суградског сапатника Фрању Петриновића и бриљантног мајстора крактих прича Анђелка Ердељанина.
Ваша прозна стратегија/поетика?
- Чини ми се да сам (по)нешто одговорио реченицом да наше књиге ваљају ако јесу у шињелима туђих биографија. Израна сам учен да се сазнајно разгледавам и сналазим занатски по књигама великих мајстора писања. Писање јесте ненадано чарање. Без осмехнуто загрцнуте сплетке нема веште реченице. Ослушкујем, ма где да јесам, реченице око себе, не би ли нашао детаљ око чијег дугмета могу завртети конац приче. „Архитектура је код Пруста врло лепа“ примећује Андре Жид, али с друге стране речено има „више начина да се каже једна ствар; најбољи облик, најчешће, јесте онај који вам отпрве падне на памет“, управо ту чињеницу, коју је записао Жид о Стендаловом мајсторству прихватили су надреалисти. Блиска ми је дијалошка врцавост Александра Поповића. Никуд не идем без бележнице, понашам се као записничар улице. Нађем се очас у шарено скрпљеној светини, да нађем прави конац за призвано дугме сећања кад се мастилом треба зашарати реченични траг белином хартије. Имам неку своју муку, нетремице у опходњи мисли трагајући за реченичним адутом приче, осликаним речима и реченицама тражим наслов и чим све то насловно разрешим, уписујем. Стање духа у дијалогу и данас затичем рашчитавајући Чехова, Пруста свог у детаљисању и ненадмашног Тургењева у дескрипцији. Боље да мене превари реченица него да ја њој заварам трагове, то је лековито. „На гробљу не налазим своје покојнике. Већ у сећању“, речи су Марсела Пруста, радо ћу се спрам толиких гласова приклонити мудрој промисли писца који је био ненадмашни матадор у реченичној кориди живота.
Ђ. П.
