Средином године изашло је из штампе друго допуњено издање антологије „Златни век српског песништва”, да би, пре неколико месеци, београдска Лагуна објавила изабране и нове песме, под називом „Исповест тумача царевог сна”. Недавно му је, код истог издавача, изашла и нова књига „О дукату с ликом старца”. Све, што би се рекло, дар до дара, венац до венца. Стиче се ипак утисак да је песма Селимира Радуловића постепено путовала према читаоцима, али да се рецепцијско-аналитички круг континуирано увећавао из године у годину...
– Мени је блиска, у том смислу, реч Рајнера Марије Рилкеа, последњег великог певача – каже за „Дневник” Селимир Радуловић. – Он је сведочио да се стиховима мало постиже кад их пишемо рано, будући нису осећања, већ искуства – ради једног стиха неопходно је видети многе градове, осећати како птице лете, имати смисла за онај покрет са којим се мали цветови ујутро отварају. Неопходно је, наставља он, бити и поред смртника, седети поред мртваца, имати успомене. Тек када оне постану крв, срасту с нама, не разликујући се од нас, може се десити да, у једном часу, прва реч једнога стиха искрсне међу свима и потече од њих. И ја мислим да је песма ствар искуства. И по мојој мери су дуге кристализације – скупљати смисао и сласт читавог живота, да би се, на крају, саставило десет редака који су добри. У мом случају могуће је одмерити важење основног ратарског закона смирених срца што изнедрују из народа – како си сејао, тако ћеш и жњети! Један од врлинских отаца хришћанског Истока вели да је то какви смо, заправо, наша судбина, а какви можемо да будемо – да је то ствар духовне праксе; кад срца, чистога, тог малог сунца вечности, без остатка пребивамо у Оцу, имајући белодану свест о непостојаности коју називамо животом. И да човек који није искушан не може бити искусан човек.
Радуловић додаје да је његова песма, „као прасак ћутње који омогућује будној ћутњи да живи,и ста - и јуче, и данас, а верује да ће бити иста и сутра.
– У њој је белодан усредсређени поглед на сваки цвет што цвета од речи Очеве. Како су стизали ловори и венци тако се, сасвим природно, и ширио рецепцијски круг око ње и од тешко разумљиве постајала лако разумљива. Она, истине ради, нема меру нежне лирске прозрачности Црњанскове или Хелдерлинове песме, али се кристализује (и чита), рецимо, као лирски облик, једнако као Његошева или Милтонова песма, као епски облик. Није наодмет, и овом приликом, указати на известан број нискомиметичких предуверења о стварању која резултирају у чињеници да се ширење контекста ка Најлепшој књизи и Најлепшем певачу сматра сумњивим (па и јаловим), док се, рецимо, удевање у контекст Борхеса или Ека сматра обавезујућим и обогаћујућим! Разлог томе је грех претежнијег дела савременог српског (и европског) песништва – удаљујући се од мита оно се удаљило од истинске песме и њене прворедне крилате супстанце.
У предговору збирке „О дукату с ликом старца” протопрезвитер-ставрофор Владимир Вукашиновић оценио је да од песме правите келију, а од збирке (у којој их нижете) тешко видљив, али не и мање стваран манастир. Може ли се говорити о том манастиру као уточишту, месту дарова, али и искушења?
– Сведочење, односно, питање – из средишта. Шта хоћу да кажем? Ако би се показало тачним то што казује аутор предговора, да је моја песма нека врста келије, односно, да се, у њеној кошуљици, осећам као монах у келији, имао бих разлога да поверујем у истинитост смисла онога што радим. На другој страни, ако је он имао разлога да каже тако нешто, онда су разумљиви моји разлози да, суочен с таквим ставом, заћутим. Ви знате за јеванђеоски наук о непотребном слуги који је учинио оно што је био дужан да учини. Само Отац наш управља безграничним светом песме. Он је једини истински песник и зна одговоре на сва питања. Сви смо ми деца Његова и сви чекамо, стрпљиво, у реду, да бисмо примили дарове из Његових руку. Ко те дарове препозна, на прави начин, у право време, стаје уз Оца, нашега – и део је јединственог космичког сагласја. Разуме се, деца земаљска, с главом увученом у времена, само су, настављачи монументалног дела Очевог, идући непогрешивим трагом руке која све гради и саставља. Без свести о томе да Отац наш зна да чинимо све што можемо, и да без воље Његове ни птица не узлеће, ни длака с главе наше не пада, бављење песништвом, науком, глумом, није ништа друго до живот у самообмани. Пресек оног стања кад нас прекрије трава, па као да никад и нисмо били. Онај који је у нама већи је од оног који је у свету. Унутра, у срцу, нашем, наша је отаџбина. Ако је тамо не нађемо, нећемо је нигде наћи!
Исти аутор, који је сачинио уводни текст за Вашу нову књигу, употребио је термин за којим досадашњи тумачи Ваших певања нису посезали – теолошка поезија. Да ли је тиме отворио нови простор за читање песама Селимира Радуловића или се ради о природном следу става Ивана Негришорца да је реч о певању и мишљењу као изразу пастирско-теолошке посвећености?
– Та се два става, то сте добро приметили, истински укршћују. Она покривају густи семантички спектар моје песме. На исти начин би се могло одредити и усредсређено ритмичко и мисаоно ткање Милтонове, Клоделове, Његошеве или Елиотове (из Пусте земље) песме. На исти начин бисмо се могли суочити и са књижевним каноном Достојевског – питање бесмртности душе и проблем суочења с Творцем су једина мера његове вишебојне књижевне тканице. Шаре на њој не мењају њен суштински изглед, односно, могу усмерити, само на трен, поглед у неком другом правцу. И једна и друга означница упућују на легитимацију песника који је нека врста монаха по срцу (или детета по духу) који је опире прорачунатом и себељубивом свету одраслих. Један од врлинских отаца хришћанског Истока би рекао – кад одеш од свих, а сви се смештају у твоје срце.
Као и молитва, и песма се од мољења речи пење ка просторима уздисаја неизрецивог, хрлећи ка оном трену кад се, устима и срцем, пева Господу, кад престаје искуство ћутања и почиње искуство речи. Тад се живот, у нама, разбуди и разлије као живо врело. Једаред сам то назвао покушајем обасјавања унутрашње тишине ума и унутрашње тишине срца.
У збирци „О дукату с ликом старца”, за разлику од неких претходних књига, директно сте у дијалогу са савременим светом: „А колико сте долара утрошили / На том путу? Је л било страдања? / Реке долара! / И реке страдалих!”... па до готово пророчких стихова: „Ни црнац, на оштром мразу, / Без сунца, не мења боју коже. Остаје / црнац!/ Камен је лако бацити, чедо моје, мило, / Ако се не питаш колико ћеш / глава разбити”... За мене као читаоца био је изненађујућ тај корак од свевремености ка актуелности.
– Реч је о дијалогу с једним делом савременог света који је све погрешно разумео. О оном делу који је, свакодневно, палио ватре у кућама браће земаљске, које су се сада уселиле у његове куће. Или, да се послужим још непосреднијом сликом, о свету који је, у минулих три десетлећа, слао мечку да игра у многим кућама на планети, а она се, иако изморена, вратила својој кући, да у њој заврши оно што је започела. Он као да се зарекао да ће се опаметити тек кад се сурва наопачке, оверавајући Христове речи – о роде неверни и покварени (Мт. 17,17). У деветом певању нове књиге, у циклусу О дукату с ликом старца, пева се о тој болници за губавце, која је све уредила и преуредила, а од Оца нашега је, још увек далеко. Стога и један од орлова хришћанског Истока, што су излетели из светог гнезда, најнепосредније, саопштава, именујући уски, крсни, пут
А ми, чедо моје мило
Уз један двопек,
стижемо до Господа
И сејемо и гледамо
како плод ниче.
Јављају се у свету књижевности гласови оних који су уверени у то да би последице пандемије - од трагике великог броја смрти до периода изолације а потом и нове социјалне ралности - на другој страни могле да изнедре толико потребан нови талас надпросечних, па и врхунских романа, драма, поетских дела... Колико су таква очекивања реална, односно да ли уметност заиста на узвишенији начин реагује у кризним него у тзв. обичним временима?
– Коронавирус је, нема сумње, мора и метафора савременог света. Он је, рекло би се, само оверио да са зглобом савременог света нешто није у реду. Савремени пандемијски знак који се наднео над читавим светом Ноам Чомски именује као кључни тренутак у људској историји, који сведочи о дисфункционалности система западне цивилизације, наводећи да Америка није више радионица света и није једина велика сила која има велику привреду. Нешто слично препознајемо у ставу Хенрија Кисинџера – да ће многим владиним инвестицијама бити пресуђено, најављујући установљење поствирусног светског поретка. Новог света, дакле, који се наслућује иза завесе света ирационалне стварности, у оквиру којег је конституисана уравнотежена амалгамација истинитог и лажног. Дубоко верујем да је политика крајњег ризика, практикована из једног центра моћи униполарног света, односно, политика континуалних претњи ратом, на издисају. Уметност, пак, има своје законе, као што и стварност има своје. И не треба их упоређивати или самеравати. Моје је уверење, што се песништва тиче, да се ништа неће мењати у онтолошкој супстанци која траје више од две хиљаде година.
Плаше ли вас, као песника, савремени човек и савремени свет? Записали сте: „Савремени човек није ни доспео до Господа, а хоће још даље и више; успиње се на прсте, надима груди, шири непостојећа крила, развијајући до савршенства вештину самозаваравања”.
– Поводом питања посвећеног савременој ђаволијади подсетићу вас на наратив о орлу и петлу, који сам нашао код руског старца, Светог Силуана Светогорца. Орао се, летећи у висине, наиме, наслађивао лепотом света, све мислећи на оно чега се његово око није могло нагледати, али мислећи и на петла који, осим свог дворишта, ништа није видео. Одлучио је да оде до њега и да му исприча шта је све видео и доживео. Међутим, кад је слетео на кров сеоске куће и видео како се петао шепури међу кокошкама имао је утисак да је он задовољан. Па, ипак, одлучио је да му пренесе део властитих искустава и знања. Петао га је слушао, али ништа није разумевао – и један и други су, изгледа, полазили од тога да су задовољни властитом судбином. Свети Силуан вели да је орао сличан духовном, а петао недуховном човеку. Духовни човек, као орао, лети високо и душом осећа Оца нашега, душа недуховног је празна и расејана. И када духовни и недуховни човек укрсте погледе обојици је нелагодно – и тешко се споразумевају. Баците поглед, уназад, на савремени свет, и видите шта је долазило с Истока, шта са Запада, у минулих три десетлећа, и процените где духовност станује, а где је изгнана. Ко је орао, а ко петао! И где се простире свет празнине, лењости и разврата, свет празнословља, многословља и штетнословља, а где указују мала светла која су велика светла.
Да одговорим, напослетку, затварајући поље меке аргументације, на ваше директно питање да ли ме плаше савремени свет и савремени човек. Верујем да сте могли наслутити да код мене постоји страх од оног дела савременог света који је, у минулих три десетлећа, ширио отровно лудило које се простирало центром збивања нашег времена. То је исти свет, говорим о његовом европском рукавцу, чији су народи, како вели Ерик Хобсбаум, 1914. (али и 1941), весело пошли да кољу и да буду заклани. Он нас је анестезирао, потом, снагом умножавајућих ефеката, ставио под старатељство наша осећања и наша узбуђења, затварајући нас у хемијску кошуљицу која управља нашим страхом. То је свет који је исмејавао част и поредак, приказујући их као нешто непотребно, због којег је речено да живимо у времену ишчекивања апокалипсе, и да је, у мрачном времену, свака безазлена реч глупа, да је безбрижно чело знак неосетљивости, да се онај који се смеје још није суочио с ужасном вешћу. То је, напослетку, свет чија је чизма мрвила и прашила гдегод је стигла, који се, према нама, Србима, деведесетих, односио као према логорашима, преводећи нас на језик који је туђ нашој души, на језик окорелих преступника.
На самом крају, има ли излаза за савременог човека и савремени свет?
– Да покушамо да до излаза, до уских, а не широких врата, дођемо указујући на два цвета из јединственог јеванђеоског букета, на приповест о вапијању слепог и о Закхеју, старешини цариника. Кад је Христос, како учи Писмо, излазио из Јерихона, окружен ученицима и мноштвом народа, наишао је на слепца који је завапио – Исусе, сине Давидов, помилуј ме! Покушали су да га ућуткају, али је он био упоран и није одустајао. Христос је рекао да га доведу питајући – шта хоћеш од мене? Слепац је одговорио – Господе! Хоћу да ми дарујеш вид, прогледавши у часу кад је Христос изговорио – Прогледај! Вера твоја спасла те је! И, одмах, почео славити Господа. У ширем, духовном, смислу сви грешници су слепци (слепило духа), па је Отац наш, заправо, помиловао грешника. Слепило духа нас заводи, вели Свети Игњатије Брјанчининов, ка пустошном и пролазном, односно, јури за пустим привидима. На другој страни, слепац је, иако у седећем положају, био у молитвеном подвигу, који је, у њему, убио старог човека. За истрајност и постојаност у молитви (јер слепи човек не престаје да, вичућ, моли Христоса), у молитвеном подвигу, неопходна је вера. Слепога су спречавали да запомаже, а он је запомагао још гласније; наређивали су му да ћути, а он је викао још јаче. Вера га је спасла! Усредсредио се на молитву, своју, сабирао мисли, развејане, верујући да је, ако је присутан на сваком месту, Бог присутан и на месту његовог мољења. И био је!
Друга приповест је о Закхеју, старешини цариника. Он је радио у служби која је изазивала страх у народу, због чега су га презирали честити људи. Био је окорели грешник – користољубив, подмитљив, без осећања. У његовој служби, то су сви знали, окретао се велики новац и веома често је долазило до злоупотреба. Он је, пак, говорио да живи као што живе сви, по обичајима света непријатељски расположеног спрам Господа. И, као грешник, већ је био осуђен на вечно мучење у адским тамницама. Ето, такав Закхеј, кад га је посетио Христос, у дому његовоме, очас омрзне своје грехе, изговарајући – Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, а ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. Све чистећ се! Христос прима Закхејево покајање, обзнањујући – Данас дође спасење дому овоме; јер је ово син Авраамов. Он је, и до тада, био потомак Авраамов, по телу, а сада, посредством добрих дела, постаје његов потомак по суду Божјем. Телесни умови, којима је непозната тајна искупљења, вера у Искупитеља и покајање, не могу разумети да је Син Човечји дошао да потражи и спасе изгубљено, Закхеја, старешину цариника, грехом заведеног у пропаст, који се вратио у живот, препознавајући онај свемогући лек којега је понудио Лекар, свемогућ. Тај лек и тај лекар су неопходни свим савременим вапијућим слепцима и залуталим цариницима. Од тога зависи у којој ћемо се мери приближити луци смирења. Само онај који има смирење може се сматрати разумним – ко нема смирење никада неће задобити разум.
М. Стајић
