Пре пет година академик Вуксановић се огласио првим „Даноноћником”, у којем је сабрано равно 725 његових записа, коментара, изрека, кратких прича, песама у прози, сећања, разних осврта и “есејчића”, како их сам аутор назива.
“Меланж овако настао даје приповедању посебан квалитет. Излазећи из оквира познатог, очекиваног, писац размрдава читаочеву пажњу и отвара му могућност за ново, другачије читање жанра. То писање по ивици жанрова говори и о ауторству, посебној врсти индивидуалности која мора да нађе сопствени израз, али говори и о времену у којем се ствара”, оцена је књижевног критичара Ненада Станојевића.
Несумњива референтна тачка “Даноноћника” су Андрићеви “Знакови поред пута”, с тим што су Андрићеви знакови штампани по реду који им је одредио приређивач, док Вуксановићеви прате ток који им је дао сам писац.
По песнику Саши Радојчићу, оно што фрагментима од којих је саткан “Даноноћник” обезбеђује унутрашње јединство, јесте њихова наглашено лична нота. “У њима се један писац излаже, старински речено – исповеда”, наводи Радојчић, позивајући се при томе и на један фрагмент из прве књиге, онај под бројем 656: “Често по успутним записима уметника судимо о њиховом животу и карактеру, о њиховој души. Не видимо да су нам тумачења као паукова мрежа, јер сваки такав запис казује само тренутне мисли и жеље”…
Сам наслов “Даноноћник” упућује на то да је време писања непрекидно: у току дана, док аутор ради, посматра, и ноћу, кад сан неће на очи. При томе и Станојевић и Радојчић с јасним разлогом у први план стављају фрагменате који поседују наглашену аутопоетичку димензију.
“Понекад писац започиње нечим у чему наизглед нема аутопоетичког потенцијала, да би, неким вештим обртом, показао да га итетако има”… А садржинско језгро Вуксановићеве аутопоетике чини - реч, истовремено схваћена и као живо биће које се рађа, расте и развија, и као “први и последњи услов књижевног дела”. Дакле, као што је реч главни јунак Вуксановићевих “азбучних романа”, она је и главни јунак многих његових минијатура.
“Реч је највеће и најзначајније човеково откриће”, поручиће тако у фрагменту 904. Нешто касније, писац констатује да и речи имају смене својих генерација, при чему традиционалисти тврде да су “нови нараштаји гори од претходних”, док модернисти уверавају да “раније генерације даве и смарају”… Ипак, Вуксановић не крије да у писању воли да користи баш те старе и затурене речи. “Тако и себе и њих враћам у време када су те исте речи биле – младе и лепе” (1169).
У “Даноноћнику” речи су и “руда злата” (882), и “најприроднији разговор с временима” (1171) и „лишће које се у пролеће промрезга и отвори се” (1038), али могу бити и “у нереду, растрзане и нервозне” (1276), баш као и “спремне на све” (1074). Уосталом, и сам писац јасно вели у запису под бројем 1304: “Кад би свака реч била цвет, како бисмо плели венце”…
М. Стајић
