Бесперспективност, горчина и генерацијски губитак омеђују град у који се Сергеј Вукелић, протагониста и приповедач претходног Петриновићевог романа “Поправљач огледала” враћа после двадесет година избивања, изгнанства и одвратних гласина које надограђују његово одсуство.
Шта ће се све догодити кад се разорени човек врати разједеном простору, из ког је избрисана вољена жена чији је био дискутант, сведок и шпијун, а у који су и даље уписани морално дефектни силници? “Коначни извештаји о равнотежи” настављају наратив меланхолије и потмуле горчине нанизан у “Алмашким кружоцима лечених месечара”.
Фрања Петриновић исписује, овај пут вишегласно, ново поглавље старог безнађа.
“Истина је само прича”, Јовица Аћин; Лагуна, Београд 2020.
„Истина је само прича“ – главна је мисао новог романа Јовице Аћина „Полазећи од краја света“ у коме читамо о исконској вези између мушкарца и жене, о љубави која се дефинише кроз приче. Исконска приповедачица код Аћина је жена, савремена Шехерезада која сања: прича о крају света, о погрешно забележеној саги о Одисеју, о Окамовим и другим бритвама, о смрти Тракла и Тарковског, о двојици Антифона… Али док се борхесовски развија однос између њих, он схвата да је заправо болестан од љубави. И ма колико се те приче из сна односиле на приче из историје цивилизације, оне говоре и о садашњем тренутку.
Вапимо, питајући се има ли спаса из света свакодневно накрцаном злочинима, каже Јовица Аћин поводом новог романа.
Кад год очекујем лепе снове, на мене насрну кошмари. У стварању овог романа видео сам лек за ту ситуацију од које, чини ми се, код нас многи болују. Играо сам на карту испреплетених прича кадрих да нас у последњи трен одврате од корака у провалију из које прете само лажи и смрт. Мене је роман држао да се не стрмоглавим и помагао да се истина не расточи у обманама, поручује Аћин.
Ђ. П.
