Један од разлога одржавања скупа била је ревалоризација Миличићевог дела, али и делимично исправљање чињенице да је овај контроверзни уметник остао без правог места у нашој историји књижевности.
Сибе Миличић (Брусје на Хвару, 1886 - Бари, 1944), књижевник, дипломата Краљевине Југославије, носилац бројних ордена (српских, руских, италијанских, француске Легије части), пленио је и одушевљавао уметнике и савременике у Београду и Загребу. Рођен у Далмацији у време аустријске владавине, студирао је и докторирао романистику и славистику у Бечу, одакле долази у Београд.
Активно сарађује у Српском књижевном гласнику, Бранковом колу, Делу, Зениту и другим часописима. У Риму упознаје Маринетија и футуристичког сликара и вајара Умберта Боћонија. Прва ликовна дела Миличић је излагао у Бечу још 1911. године, да би 1921. у Београду учествовао на Пролећном салону заједно са Добровићем, Шумановићем и Живорадом Настасијевићем. Већина његовог ликовног опуса налази се у Народном музеју и Музеју савремене уметности у Београду.
Делатност везана за сликарство
Сибе Миличић је сликао, излагао своја дела, писао о другим уметницима и дружио се са њима. Мало је познато да је у годинама после Првог светског рата, повремено писао ликовну критику. Објавио је приказе поставки Михајла Миловановића, Косте Миличевића, Љубе Ивановића, Саве Шумановића. У збирци “Итака и коментари“, Црњански помиње да је у лето 1921. заједно са Добровићем становао код Миличића на Хвару. О овоме сведочи и цртеж Петра Добровића, који се чува у Графичкој збирци Националне књижнице у Загребу. У часопису “Савременик“ (1921), Крлежин осврт на Добровићево сликарство илуструју дела овог уметника, као и слика Сибе Миличића “Три маске“. Године 1936. Милена Павловић Барили урадила је Миличићев портрет, који се чува у Галерији у Пожаревцу. Барилијева ће му три године касније по “пријатељској цени“ продати своју чувену “Композицију“ (1938), која се данас налази у Народном музеју у Београду.
Због дипломатске службе Сибе Миличић борави у Риму, Лондону и Ротердаму, где је био конзул од 1937. до 1941. године. После капитулације повлачи се у Швајцарску, а неколико месеци касније одлази на родни Хвар који је под италијанском окупацијом. Током 1942. сарађује са партизанским покретом, а касније као преводилац за српскохрватски одлази у партизанску базу у Бари. У овом италијанском граду преминуо је 20. августа 1944. године.
Прве две збирке "Пјесме" и "Десет пјесама о Дон Хуану", објављује 1907. и 1911. Године 1914. прелази на екавицу и ћирилицу, када у Дубровнику издаје књигу поезије. До 1941. у Београду је објавио тринаест песничких, прозних дела и преводе Леопардија на екавици. Последњу збирку "Апокалипса", 1941. објављује у Загребу. Најзначајнија Миличићева дела су збирке "Књига радости" и "Књига вечности", које су синтеза немачког експресионизма и футуризма.
Миличићево дело прожето је симболима борова, маслина, мора, простора његовог родног Хвара, али и космичких тела (Сунце, звезде) као основних појмова његовог програма космизма. Прожет језуитским васпитањем, изузетном културом и страственим темпераментом, био је разапет многим политичким и друштвеним крајностима. Судбина животних токова, спој медитеранског и средњоевропског, искуство стварања Југославије и њен ратни суноврат, као да су оставили трагове и на његовој личности и делу.
Пријатељ са Андрићем и Црњанским
По избијању Првог светског рата Сибе Миличић прикључује се Дунавској дивизији и учествује у борбама као добровољац. Одлуком српске Владе, 1915. одлази у Русију. Преко Сибира, Архангелска, Сингапура, Цејлона долази на Крф, а касније и на Солунски фронт. Између два рата, учесник је у најважнијим књижевним догађајима. Био је пријатељ са Ивом Андрићем, Милошем Црњанским, Петром Добровићем, Миленом Павловић Барили.
Пре Првог светског рата, Миличић ужива поверење Јована Скерлића и Павла Поповића. Критичке студије о његовом књижевном делу дали су Перо Слијепчевић, Тин Ујевић, Милан Богдановић, Растко Петровић, Љубомир Мицић. После Другог светског рата, Миличића нема ни у једној историји југословенске књижевности. Мада је био један од оснивача српског ПЕН клуба, његово име помиње се једино као део авангардне групе уметника. Миличићево одсуство из књижевних канона ублажено је бар делимично кроз присуство у "Ламенту над Београдом" и "Лирици Итаке" Милоша Црњанског.
Случај Сибе Миличића, који је био "премало Хрват да би га увели у хрватску књижевност", а "недовољно Србин да би нашао одговарајуће место у српској књижевности", до данас није довољно осветљен. Са намером да се ова неправда исправи и његово стваралаштво врати тамо где му је место, о Миличићу је одржан међународни научни скуп у Универзитетској библиотеци и Институту за књижевност.
Поред ове две институције организатор скупа је и Филозофски факултет из Загреба, на којем је учествовало 20 истакнутих књижевних зналаца из Србије, Хрватске, Црне Горе и Италије. Научни скуп и изложбу уредиле су проф. др Сања Роић (Филозофски факултет у Загребу) и др Светлана Шеатовић (Институт за књижевност и уметност, Београд), које су и ауторке каталога, а ликовни уредник је Наташа Матовић из Универзитетске библиотеке.
Синиша Ковачевић
