Књига Крај београдске калдрме Драгана Боснића

БЕОГРАД: Књига „Крај београдске калдрме“ фотографа, новинара, карикатуристе и дизајнера Драгана Боснића представљена је данас у Клубу-књижари-галерији „Гласник“.
knjiga, freeimages
Фото: Freeimages

Приче Драгана Боснића, који себе сматра „професионалном скитницом“ и највеће задовољство осећа када раном зором крене у планину путрем „који прате ципеле и с мислима које нико не прати“, својеврсно је путовање у прошлост, које наговештава узбудљиву авантуру дечака рођеног и одраслог на београдској калдрми шездесетих година прошлог века.

Боснић пише да до средине шездесетих година, Београд још није био велеград, ни просторно ни бројчано, да је на Новом Београду било само неколико старих павиљона, а на месту где су сада блокови, биле су мочваре које су даноноћно насипане песком из Дунава. 

Земун је и тада био варош за себе, строго одвојен од новог и старог Београда, а Баново брдо, Карабурма, Раковица и Бањица били су мала насеља на далекој периферији града.

На београдску калдрму су долазили само појединачно будући студенти, који су касније с академском дипломом ту и остајали. Масовно насељавање периферних београдских брда почело је почетком седамдесетих година. До тада је већина београдских улица већ била калдрмисана. Крајем те деценије народна милиција је полако почела да се кошка с народом, који је дотле безрезервно бранила. Народна власт је проценила да би те коцке, које су се лако вадиле, биле снажан аргумент у рукама народа па су улице брже-боље пресвучене асфалтом, пише у првој причи Боснић.

Боснић се у дружењу с новинарима присетио свог одрастања.

Одрастали смо на улици, кући смо одлазили само да спавамо, чак нисмо ишли ни на ручак, него маст на хлеб и поново напоље. Данашњим родитељима, који немају времена да изведу своју децу напоље, то може да буде несхватљиво, испричао је Боснић.

Он је поменуо и да је његов отац имао телефон који је опслуживао 100 људи, а данас, како примећује, видите четворо младих у кафићу, седе и сви гледају у телефоне.

Према речима извршног директора „Гласниковог“ Сектора за издавање књига Петра Арбутине, Боснићева књига је прича о граду који није имао велике зграде, већ велике људе, а новинар Јован Вучковић „Крај београдске калдрме“ види као „слику времена које је нестало, сведочанство о граду и младости која се неће вратити“, када је за једног дечака била авнтура трамвајем отићи до Кошутњака.

Од Палилуле до Земуна, од Ђердапа до Каблара, од Трста до Комиже, Боснић пуних 50 година говори речју и фото-апаратом, објавивши преко 1.000 путописних репортажа и велики број монографија. 

Његов стваралачки простор подсећа на калдрму без краја, чије су коцке исклесане колико речју, толико и фотографијом, оном у коју не стане хиљаду речи. Него више. Или мање, није важно. Важно је да нас фотографија, стопљена с речју, учи да живот посматрамо с лепше стране, као што то чини ова књига, истакао је у поговору Владимир Рогановић.

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести