По више основа везан за престоницу Југославије, Крлежа ће долазити на премијере својих комада, посећивати многобројне пријатеље, имати сусрете с председником Титом. У Београду ће бити објављивана и многа његова дела, у виду одабраних издања и појединачних књига и текстова.
С обзиром да је и сам доста говорио о Србима, покретао часописе у Београду, одржавао блиске везе са нашом књижевном елитом, Крлежа се у неку руку може сматрати и делом српског културног круга. Податке изнете у књизи аутор базира на истраживању архивске грађе, бројне преписке коју је Крлежа имао са политичарима, књижевницима, сликарима, интелектуалцима, али и мемоарским забелешкама његових пријатеља и савременика. Чињенице везане за пишчеве боравке у Београду, Поповић налази и у Крлежиним дневницима, као и биографијама других аутора.
На предлог председника Александра Белића, Крлежа је 1950. изабран за редовног члана Српске академије наука и уметности. Иако у Београду среће старе познанике (Иво Андрић, Исидора Секулић, Душан Матић, Александар Вучо, Оскар Давичо), боље упознаје и друге писце.
Ту су секретар Матице српске Живан Милисавац, Добрица Ћосић, Бранко Ћопић. У својим књигама и забелешкама, значајна сведочанства о Крлежи оставиће Родољуб Чолаковић, Михаило Лалић, Ерих Кош, Добрица Ћосић.
Подаци бележе да се писац први пут обрео у Београду 1912. године. Аутор додаје да је хтео да се „јави у српску војску”, као и да „узме српско држављанство”. Иако ништа од планираног није успео напустио је град, „одушевљен поезијом Војислава Илића”. Из првих сусрета са престоницом Србије у сећању му остају места, као што су кафане „Руски цар”, „Москва„, хотел „Гранд”. Наводи и да су се у Београду многи из Хрватске поодавно „нашли пре њега” - од Шулека, Рачког, Фијана, Ружичке, до Матоша, Иве и Луја Војновића, Ујевића, Марка Мурата, Мештровића, Косте Страјнића.
Када је касније писао о времену Великог рата, сећао се Српског књижевног гласника као „појма највишег олимијског успона”. Помиње и прве послератне сусрете. Многи од њих касније ће прерасти у узајамно поштовање и свести на срдачну, куртоазну преписку (Исидора Секулић, Милан Кашанин). Крлежа ће се у Београду упознати са писцем и адвокатом Драгишом Васићем, с којим ће одржавати блиске контакте. Посебна и трајна пријатељства развио је са Миланом Богдановићем, сликаром Петром Добровићем и Марком Ристићем.
Током честих боравака у Београду, Крлежа најчешће одседа у хотелима “Ројал“ (Краља Петра 56) и “Мажестик“. Хотел на Обилићевом венцу био му је посебно драг, па је сусрете често организовао у башти „Мажестика”. Није му пријала гужва у хотелу “Москва“, иако су се овде најчешће састајали загребачки и београдски књижевници и сликари. У књижари Геце Кона такође је било окупљалиште писаца. У вези с тим, духовито ће изјавити „да се најзначајнији део југословенске културе тога времена одвијао између хотела ’Москва’ и књижаре Геце Кона у Кнез Михаиловој улици”.
Иако му је Српски књижевни гласник објављивао текстове, долази на идеју да у Београду покрене часопис. Замисао му је да буде ближи писцима и уметницима модернијег сензибилитета. У складу с тим, предлаже и име листа („Данас”). Редакција се налазала у улици Змаја од Ноћаја, а међу сарадницима су - Марко Ристић, Аугуст Цесарец, Веселин Маслеша, Бранко Гавела, Крсто Хегедушић. Добровић 1934. ради слику “Редакција часописа Данас”. Испоставиће се да ће то бити платно највећег формата (178,5 џ 282 цм) у сликаревом опусу.
Иако су му међу београдским пријатељима били најближи, Крлежа се полако удаљавао од Милана Богдановића и Марка Ристића. Изрицао је различите коментаре на рачун обојице, али се промена није одражавала у непосредним контактима и кореспонденцији. То се није примећивало у Крлежиним односима с Добровићем. Поред сусрета и преписке, сликар ће урадити више Крлежиних портрета. Један од њих наћи ће се на зиду дневне собе пишчевог загребачког стана (данас Меморијални простор Беле и Мирослава Крлеже), са још два Добровићева дела - “Портретом Беле Крлеже“ и “Двориштем Дуждеве палате“.
У време покретања часописа “Данас“ интензивирано је давно пријатељсво између сликара и писца. Оно је започето поводом уметникове загребачке изложбе из 1919, под утиском које Крлежа пише “Маргиналије уз слике Петра Добровића“ (1921). Поводом деценије сликареве смрти (1952), настаје пишчев сентиментални запис “На гробу Петра Добровића”. Следе Крлежин текст за монографију (1954), предговор за каталог прве Добровићеве постхумне изложбе у Београду (1955) и сценарио за филм “Петар Добровић” снимљен 1958. у режији Александра - Саше Петровића.
Београдски период Мирослава Крлеже, обележен је и извођењима његових комада. Већ 1928, на сцени Народног позоришта одржана је премијера драме „У агонији”. Наредне године у истом театру изведен је Крлежин најпопуларнији комад „Господа Глембајеви”. Од тада па до данас дела Мирослава Крлеже редовно су играна у Народном позоришту, Југословенском драмском, али и у другим театрима у Београду и изван њега. Сам аутор често је долазио на премијере. Осим тога, одржавао је преписку са Предрагом Динуловићем и Миланом Ђоковићем.
После Другог светског рата Крлежа остварује блиско пријатељство са Јосипом Брозом, који од тада постаје нека врста пишчевог заштитника. Занимљиво да у разговорима и у кореспонденцији, Крлежа није персирао Титу. Био је чест гост у Белом двору у Београду, на Брду код Крања и на Бронима. Имао је привилегију да са Брозом путује Плавим возом. Поред обилска резиденција у Југославији, био је део одабраног друштва током Титових посета Египту и Судану. На ова путовања одлазило се бродом „Галеб”.
У то време, Крлежа често посећује Београд. Разлози су и даље премијере његових комада, као и састанци у Савезу писаца Југославије и конгреси Комунистичке партије. Писац долази и као члан Комитета за културу и уметност савезне Владе. Као директор Југословенског лексикографског завода, он ће у Београду имати велики број сарадника. Биће то аутори одредница које су се односиле на биографије политичара, културних посленика, али и тема везаних за српску историју, историју уметности, књижевност, театар, музику.
Синиша Ковачевић
