“Зовем се ’Луси Бартон’ је паметна и обазрива у сваком погледу. Ово је истовремено књига уздржаности и књига велике отворености и мудрости. Почиње чистом, чврстом структуром и наративном дистанцом налик на бајку, али потом постаје интимнија и прожета импровизацијама, тако да се повремено ближи ауто-прози таквих писаца као што су Карл Уве Кнаусгор и Рејчел Каск. Страутова се овде поиграва формом, начинима да дође до приче, а опет ништа није ни бојажљиво нити претерано насумично”.
Страут, списатељица која живи у Њујорку, награђена је Пулицеровом наградом за роман “Олив Китериy”. Позната је и по делима “Остани уз мене” и “Ејми и Изабел”, књизи која је освојила награду “Арт Сајденбаум” за прву објављену прозу коју додељује “Лос Анђелес тајмс”, као и награду “Хартленд”. Била је финалисткиња за награду “ПЕН/Фокнер” и награду “Оринy” у Енглеској.
Дакле, наративна поставка је једноставна: Луси се опоравља од наизглед једноставне операције, а опоравак траје непредвиђено дуго. Њена мајка, са којом Луси много година није разговарала, долази јој у посету, у болницу.
Тако се ствара основа за мајсторско самоиспитивање приповедачице, јунакиње-нараторке Луси, а Страутова нам, корак по корак, исписује причу која тече независно и назаустављиво. У питању је нека врста одложеног приповедања, које читаоцима нуди буквално огољен поступак, у складу с оним (пост)модернистичким тежњама да известан посао око тематског и мотивацијског дела мора да обави и сам читалац. Тако приповедач, тј. писац казује и више него што му је била намера, па се испод буквалног, транспарентног наративног слоја, појављују и никад изговорене истине о тешком детињству и злостављавању родитеља. Тако овај кратки роман, који се наизглед држи става да су збиљски непријатељи романа заплет, ликови и тема, заправо нуди управо то: и јаке ликове и заплет и изузетну тему.
У кратким подпричицима које настају захваљујући неуобичајеној бла – бла брбљивости Лусине мајке, подпричицима које се баве Другима, сазнајемо више него из главне приче, па тако, ипак, морамо закључити да, ако већ и нема генералног заплета, постоји низ подзаплета, а тиме се отвара и простор за ликове и теме.
У питању је својеврсна обнова минимилистичког поступка, али са жешћим примесама срцепотресних слојева по систему “топла, људска прича”, или боље, камерне исповести са психоаналитичког кауча.
Ђорђе Писарев
