Књиге које (ни)је прекрила прашина: Повест о Мајти

Давно то беше када је Марио Варгас Љоса “признао” да сматра да су сви романи аутобиографски и да само такви могу и да буду: роман је као нека врста стриптиза, тј. романописац се у сваком роману скида наочиглед целог света.
knjiga
Фото: Dnevnik.rs

Ту тежњу ка аутобиографском готово дословно је испољио у роману “Тетка Хулија и пискарало”, где се приближио још једном поетичком ставу, да роман подразумева грађење свеобухватног света, света у коме је све исказано, сва искуства, сви могући облици стварности...

У питању је готово класична постмодернистичка стратегија: роман о писању романа, с безброј интертекстуалних елемената и са сталном свешћу о “игри” писања романа, игре у коју је увучен и читалац.


Љоса: Ми Перуанци лажемо

„Пошто није могуће знати шта се заиста дешава, ми Перуанци лажемо, измишљамо, сањамо и тражимо прибежиште у илузији. Услед ових необичних околности перуанска стварност, у којој свега незнатан број људи заиста нешто чита, постала је књижевност. ’Повест о Мајти’ не може се разумети независно од места и времена када се збива, оног доба када је у Латинској Америци, међу нестрпљивима, авантуристима и идеалистима (и ја сам био један од њих), идеја да ће се до слободе и правде доћи пуцњавом из пушака постала религија.“


Што се тиче романа “Повест о Мајти”, изгледа да има истине у томе да ћемо имати објективнију визију правог стања ствари у роману (историји!) уколико се сакупи што више субјективности, што више погледа: што више различитих приповедача, што више слика – из различитих позиција – једног истог догађаја. Из исказа бројних сведока лакше је “напипати” истину, односно већа је вероватноћа да јој се приближимо.

Поготово што приповедач није ставио забрану на исказе “осталих”, а могао је.

Наравно, његов point of view јачи је него код других, али је читаоцима довољно што је и другима дато право на сопствени поглед.

Читаоци тако имају једнаку шансу као и сам писац да елементе слагалице сложе у целину и добију идентичну (?) слику.

И није уопште проблем што актери-повремени-приповедачи говоре контрадикторне ствари: на рашомонијаде смо свикли, а сложеност проблема – откривање праве истине – само нас још више увлачи у зрелу игру детекције у којој смо равноправни са приповедачем (писцем).

Уосталом, уколико нам негде зашкрипи, увек се можемо позвати (ослонити) на исказ самог јунака, Мајте који, иако није мртав као јунак “Рашомона”, још увек, можемо да претпоставимо, понајбоље зна шта се с њим дешавало, или на знање приповедача који, иако се прави да зна тек колико и ми, зна, ипак, много више.

Па, ипак смо ми, писац и читаоци, саучесници у стварању приче, зар не?

Ђорђе Писарев

EUR/RSD 118.3693
Најновије вести