Њен први роман “Чудовишта из Темплтона” (2008) нашао се брзо на листи бестселера „Њујорк тајмса”, а Стивен Кинг, коме се књига допала, написао је једну од првих критика. Лоренс Гроф је добитиница већег броја значајних књижевних награда, а занимљиво је да је њена рођена сестра Сара Тру - олимпијка која се такмичи у триатлону.
“Флорида” је збирка прича која је у Америци изашла прошле године, и била у најужем избору за National Book Award. Готово све приче из ове збирке смештене су на Флориду (с изузетком неколико, смештених у Француску, Салвадор...). У већини мучни, загушљиви ваздух Флориде боји атмосферу приповетки, а простор је често окарактерисан као пун знакова труљења и пропадања. Грофова се највише бави судбинама породица у савременом друштву, али из женског угла, дискретно преиспитујући улогу мајке, и односа са децом.
Прича која отвара збирку, “Духови и празнине” прати вечерње шетње протагонисткиње кроз крај који се убрзаном џентрификацијом преображава из пропалог комшилука у рај више средње класе. Користећи своје шетње као вентил за потиснути бес, она прати промене у призорима крај којих свакодневно пролази, посматрајући кроз прозоре делиће туђе интиме. Породичне теме се настављају у “На замишљеним ћошковима округле земље” која описује отежане односе у кући у којој отац, херпетолог, затрпава прегрејане просторе куће змијама у формалдехиду, и гмизавцима у посудама с водом.
Преводилац: Ели Гилић
Издавач: Боока 2019.
Продужавам даље и бат дечакових ногу нађачава узнемирујући упорни звук који не могу да прокљувим. Ноћ је спарна; прошле недеље престала сам да носим јакну и постепено схватам да зујање допире од првог клима-уређаја укљученог ове године. Ускоро ће сви зврјати чучећи попут тролова испод прозора, а њихово колективно зујање без слуха надгласаће ноћне птице и жабе, време ће се убрзати, али неће ће оклевати да се спусти и људи ће излазити на свежину сутона, жудећи за прави ваздухом после мучне лажне дневне хладноће те више нећу имати опасне улице само за себе. Осећа се пријатан мирис сличан логорској ватри и питам се јесу ли се запалили стари борићи око града, што се дешава једном-двапут годишње, па размишљам о свим оним сиротим птицама пренутим из сна и отераним у таму која их дезоријентише. Сутрадан ујутру сазнајем да се десило нешто горе, контролисани пожар преко јутара земље де је на десетине бескућника живело у камп насељу.
Ауторку не интересују само оно што се дешава међу људима, већ и однос човека према Земљи. У загушљивој атмосфери Флориде, пуној плесни, и оптерећеној зујањем клима уређаја и расклиманих вентилатора, све слути на крај света, и пропаст људске цивилизације која не може да прекине уништавање планете на којој живи. У завршној причи, “Ипору”, одјекује иста идеја о неумитном крају свега која опседа протагонисткињу прве приповетке; као што јунакиња „Духова и празнина“ не успева да престане да мисли о глечерима који се топе и врстама које нестају, мајка из „Ипора“, посматрајући своје синове не може да се отме утиску да они припадају последњој генерацији на овом свету, и да је наступила поноћ човечанства.
У истој приповетки, протагонискиња је опседнута идејом писања рада о Мопасану, мада је неспособна да се томе истински посвети. У рукопису Грофове заиста има нешто од мрачног натурализма који је одликовао Мопасана, мада је “Флорида”, иако добро написана, сувише конвенционална и окренута мунданим темама да би имала било какав озбиљнији допринос историји књижевности.
Настасја Писарев
