Као аутор који се бави социјалним темама, он истражује питања слободне воље, свести, интелигенције и среће.
Полазећи од тезе о когнитивној револуцији у коју је Хомо сапиенс ушао пре 70.000 година, у свом популарно-научном бестселеру “Кратка историја човечанства” (2014) Харари је писао о значају језика, структуираног друштва, пољопривреде и развоја науке који су омогућили човеку да готово потпуно влада својим окружењем и да се нађе на врху природне лествице на планети.
Ослањајући се на те фокалне тачке, Харари своје излагање наставља у “Краткој историји сутрашњице” у којој даље истражује којим путем би се човечанство још могло цивилизацијски кретати, где је питање трансхуманизма свакако једно од најбитнијих. Јер, како примећује Харари “какве год необичне и бизарне облике живот попримао, увек је остајао унутар граница огранског света”. Сада, сматра он, човечанство стоји на тачки одакле може поћи ка синтези органског и неорганског, односно живота и технологије.
Преводилац: Татјана Бижић
Издавач: Лагуна 2018.
Харари уз много сликовитих и занимљивих примера јасно и пријемчиво разлаже тачке у развоју човека, износећи коначно тезу да би се историјски период у ком живимо слободно могао преименовати у антропоцен, јер човечанство колективно делује на своју околину систематскије од свега осталог на планети.
Књига је подељена на три већа одељка: Хомо сапијенс осваја свет, Хомо сапијенс даје смисао свету, и Хомо сапијенс губи контролу. Први део је и врста увода која говори о томе шта је све цивилизацијски морало бити достигнуто да би се стигло до овога где смо сад (сузбијање и контролисање глади, болести и ратова).
Други део књиге разлаже и објашњава друштвене промене које су коначно довеле нашу цивилизацију на ступањ у ком је сад – од тренутка када су Сумерци измислили писмо и новац, који су “пробили ограничене капацитете људског мозга за обраду података”, и нарочито “омогућили да се започне убирање пореза од стотина хиљада људи, да се успоставе сложене бирократије и оснују пространа царства”.
Ако нас сумерски богови подсећају на данашње брендиране компаније, фараона ка живо божанство можемо да упоредимо с модерним бредовима-личностима ко што су Елвис Присли, Мадона или Џастин Бибер. Баш као и фараони, и Елвис је имао биолошко тело, и уз њега биолошке потребе, жеље и осећања. Елвис је јео, пио и спавао. Па ипак, Елвис је био нешто много више од једног биолошког организма. Као и фараон – Елвис је био прича, мит, бренд - а тај бренд је био много значајнији од биолошког организма. За Елвисовог живота његов бренд је зарадио милионе долара од продаје грамофонских плоча, карата за концерте, постера и ауторских рправа, а ли Елвис је лично обавио само деллић неопходног посла. Највећи део је обављала читава мала војска агената, правника продуцената и секретарица. Кад је биолошки Елвис умро, за бренд је то био посао као и обично. Обожаваоци још и данас купују Краљеве постере, а више од милион ходочасника сјати се свака године у Грејсленд, Краљеву некрополу у Мемфису у Тенесију.
Трећи део књиге нарочито је занимљив јер покушава да изнесе различите могуће сценарије будућности за човечанство, окрећући се питањима филозофије свакодневице, трансхуманизма, и односа човека и биотехнологије.
Настасја Писарев
