Миливоје Млађеновић, и то је познато, није само (драмски) писац. Некадашњи новинар, управник, сада и педагог, иако по образовању више везан за књижевност, већи део радног века проводи у позоришном окружењу. Тренутно му је најактуелнија драма „Кад сам био гарав“, коју је написао по причи Мирослава Мике Антића, а коју у Позоришту младих, у Новом Саду, режира Стеван Бодрожа. У овом делу је, као у случају наслова „Маестро“ (о Милану Коњовићу), “Мразовић – дидактичка антидрама“ о Авраму Мразовићи, „Голубија времена“ о Бранку Ћопићу, комбиновао биографске и поетске елементе у драмске структуре које сада већ чине квартет.
И пре драме „Кад сам био гарав“, занимљиво је, прво сте режирали позоришну представу са аматерима из Сивца!?
– Нема значајније разлике између драме на основу које сам са аматерским посвећеницима пре три године поставио представу у Аматерском позоришту у Сивцу и текста који је придобио наклоност редитеља Стевана Бодроже за инсценацију у новосадском Позоришту младих. Е, сад какав је Бодрожин приступ, видећемо кад се једног дана раскужимо. Рад на представи је два пута прекидан. Трећа срећа, надамо се. Бодрожа је редитељ којег привлаче драме који садрже поетску носивост, па верујем да ће бити снажна представа. Аматерска представа у Сивцу имала је ретку спектакуларност: живи тамбурашки оркестар који је певао и стихове Мирослава Антића. Заједничко обема је прапорекло ове драме. Она је била првобитно монодрама изведена Фестивалу мондораме за децу „Змајевих дечјих игара“, написана за глумицу Александру Павловић из Ниша. Потом се развила у драму за младе, постала је „поезија детињства Мирослава Антића. Драма за децу и младе”, како сам је жанровски крстио.
Који сте поступак овде применили, с обзиром на то да је до сад већ позната ваша комбинација биографских и поетских елемената у стварање драмских структура о Коњовићу, Ћопићу?
– Иако полази од биографских и аутобиографских чињеница песника Мирослава Антића, драма „Кад сам био гарав“ није биографска, не следи животопис култног песника детињства и ране младости бројних генерација не само на нашем балканском простору. Ни драма Маестро о Милану Коњовићу не преписује живот великог сликара, него се у њој животна прича расклапа, па поново склапа у веродостојну драму. На сличан начин поступио сам у још две драме: Мразовић – дидактичка антидрама, о Авраму Мразовићи, творцу школа за учитеље и Голубија времена о младим данима Бранка Ћопића. Тако да је то сада један псеудобиографски драмски квартет.
Какав је однос време-место-радња у погледу јединства, кад је реч о драми „Кад сам био гарав“ о Мики Антићу? Има ли ту неких разрада, дорада које мењају, проширују мотиве изворника?
– Полазиште су елементи биографије нашег великог песника, вечитог дечака Мирослава Антића, а исходиште модерна драмска повест о одрастању и сазревању које никада није апослутно безбедно и заштићено, него осенчено претећим силама нетолеранције, идеологије, власти, репресије. У деветнаест драмских слика, уланчаних асоцијативним низом преплиће се неколико тематских подручја у исто толико временских перспектива: детињство Мирослава Антића у време немачке окупације, животна прича младих Рома деведесетих година прошлог века, романтична прича о првој љубави, рађању фашизма. Сонгови, настали, углавном, монтажом стихова Мирослава Антића, везивно су ткиво ове драмске форме и битан елеменат њене структуре.
Игор Бурић
