Људска природа стално покушава да дохвати немирни реп клепсидре проналазећи увек нове начине у примени његовог заустављања. Зато често чујемо округле бројке и велике речи када се наглашава „озбиљан“ комад протеклог времена. Темпоралност је једнака термину временитост и оне заједно означавају филозофски појам који се односи на све што има ограничено и променљиво постојање у времену, што настаје, мења се, пропада и нестаје.
Ток вечите промене садржан је у пола века трајања уметника Гиге Ђурагића Дилета и његовог дела на неколико различитих нивоа у технолошком и мотивском смислу. Настојање Дилетово никад није било усмерено само на једну стазу деловања. У монографској публикацији поводом педесет година стваралаштва насловљеној Истинитије од стварности сагледавамо витраж пулсирајућих креација. Потреба да се део учињеног сабере сасвим је природна и собом носи низ непогодности у току рада на књизи.
Сачинити књигу није лако у оноликој мери колико је наивна помисао да време можемо укротити. Без обзира на препознатљивости које иду уз слике, цртеже, таписерије и друге уметничке објекте што их је иза себе оставио у симболичком оквиру примоордијалне снаге и значења, Гига Ђурагић је заправо говорио о истом. Читаво то време он је сопственим ликовним средствима стваралачких напора беседио о земљи, шајкашкој, на којој је поникао. Не у историјском смислу узбурканих догађаја из револуционарне 1848. године, када је његова земља била сведок ратних неправди.
Можда је та иста земља, обећана у Царским привилегијама слутила да новопридошлом народу постане усуд и вечито полазиште за разумевање сопствене судбине. Земља, под белином уситњеног снега заорана, понекад пунктирана кратком вертикалном стабла и згуснуте крошње, исказује промену и ток живота/земље. Показује колико и људи од земље зависе.
У Деметрином кругу оранице под Сунцем налази се прастари исход наше цивилизације. У тренутку када је човек открио благодети земље по којој хода, у истом том часу је увидео извор својих надања, веровања и разочарења. Верујући да су природне одлике света који га окружује и његове особине, човек земље се не предаје. Тај човек је уметник Гига Ђурагић Диле, зароњен у митском ткању заборављених и несталих култура, у тренутку када се архаично сусреће са савременим. Схватио је Диле да су наша надања, веровања и разочарења доста пута једно те исто колебање које нам одлаже живот. Снага тог живота сакривена је у уметничком послању, у полувековном непристајању да се подлегне помодном, иако је савремени тренутак Гига увек добро чуо и спроводио у свом раду.
Зато су међу корицама ове књиге делови ритова у непрегледној равници, уздигнути сурдуци сликаревог детињства, голомразне и ужарене бразде, апстрактни записи у времену, одјеци ванвременске кудеље и вуне, постмодерне синтезе и омажи великанима, али и уметникове забелешке, фотографије активности које се још теже од самих слика могу окупити на једном месту. На њима гледамо колико смо данас удаљени од истине стварности чији смо несвесни протагонисти. И како се време око нас изнова мења на толико сјајних уметничких начина.
Стварније од истине, ако је то икако могуће.
Данило Вуксановић
