"Заводник ништавила" је замишљен и делом написан током 1990. и 1991. године када су у наставцима прва поглавља објављена у часопису "Књижевност".
На књижевном нивоу, роман је, како наводи изадавач, представљао "наставак-одговор" на причу "Руска црква" из књиге приповедака "Отменост душе", а на друштвеном "метафорични одговор на грађански рат и распад Југославије".
У наредним годинама, Марковић је одлучио да не пише, јер се посветио уређивању, издавању и промоцији туђих књига у оквиру куће "Стубови културе" (1993-2013) и друштвеном ангажману (1999-2007 и 2010-2013) када је био на позицији председника Народне скупштине, министра културе и информационог друштва и шефа парламентарне мисије у Скупштини Црноморских земаља.
Роману "Заводник ништавила" враћа се по повлачењу из јавног живота.
Испричан у женском лицу, у 33 поглавља, "Заводник ништавила" је на основном нивоу опора, апокрифна биографија Вере Клусов (1948-1987), лаборанткиње у Државном заводу за узгој експерименталних животиња у Припјату крај Чернобила.
На другом нивоу, њено искуство инцеста, скривано српско порекло и учешће у подземном интелектуалном животу Москве седме и осме деценије, склапају фантазмагорични мозаик, метафору незваничне историје Русије 20. века.
Везивно ткиво у приповедању, али и у симболичко-значењској равни јесте "историја" три века српских сеоба у Русију и руских сеоба у Србију, мала историја емиграције и српских и руских подела.
У необичном лавиринту на једном месту укрштају се судбине Михаила Булгакова и Максима Горког, кнеза Арсена Карађорђевића и Варлаама Шаламова, француских експресиониста и Данила Хармса.
"Историја Јонских острва и српских добровољаца у Русији, глад у Украјини, новосадска очна клиника, атентат на руског цара, заумна поезија, сцене греха, безимени јунаци илегалног издаваштва, самиздата и безимени доушници, лабораторијски кавези и манастирски комплекси помешани су у гротескној слици ''о људима и мишевима''", истиче издавач.
