Роман започиње дечачким доживљајем дешавања које се рационално не могу објаснити – иако је могуће да је у питању тек неприпремљеност детета за нове сензације. У наставку овај, барем у прве две епизоде-ситуације својеврсни „билдунгс роман“ (односно роман о одрастању), прати цикличне сусрете двојице људи који су, према именима и презименима, опште познати; на једној страни, оној номинално слабијој, је Веселин Чајкановић (као дечак, младић и сазрео мушкарац) а на оној другој, најпре варљиво блиској па потом супротној, антагонистичкој је Алистер Кроули, мистичар (наоко у пуној зрелости), најомраженији човек свог времена. Кроули се све до последњег, отвореног сукоба представља као зналац сваковрсних тајних чињеница и знања који и даље трага за неизмерним моћима заосталим иза бића која су живела и владала у временима пре појаве људске врсте. Чајкановић је колико младалачки заведен тајнама и њиховим откривањем, толико и заплашен свиме што оне носе. У процесу учења њему ће бити откривен и светоназор Лужичких Срба, скрајнутог народа који и даље следи паганска учења и искуства проистекла из покоравања, али и суживота са силама Природе. Следећи корак у спознаји води Чајкановића у дубоко подземље све до литице испод које се пружа непознати, безмерно старији свет. Фасциниран, али и устрашен Чајкановић одустаје од силаска у примордијално окриље али се зато одлучује да понови архетипску ситуацију милосрдног давања воде заробљеном бићу очито великих снага; ослобођени створ дариваће свом спасиоцу посебне моћи које овај, у својој простодушности и доброти, испрва нештедимице користи. Наравно, животно искуство ће Чајкановића неминовно поучити опрезности и сумњама на шта се надовезује нова појава Кроулија који га изнова ставља пред безмало неодољив изазов покоравања неетичким захтевима који могу бити награђени новим спознајама или одбијања да се, по цену незнања/неукости, учествује у мрачним, неморалним обредима...
Кнежевићев роман знатижељним се читаоцима представља као специфична мешавина жанрова односно тематских усмерења. Ово свакако није реалистички историјски роман јер је третман историјских личности далеко од очекиване уверљивости описа епохе којом се бави, прецизних фактографских детаља, опонашања синтаксичких конструкција и коришћења архаизама примерених том времену. На другој страни, из истих разлога ово није ни дело које би се могло сврстати у „тајне историје“ у којима аутори инсистирају на документарности како би својим спекулацијама обезбедили какву-такву веродостојност. Кнежевић се, пак, држи чињеница колико му је потребно да створи оквир догађаја али не и више од тога; он испрва следи општепознате чињенице о својим јунацима али их надаље развија изван тих образаца и не инсистира на психолошкој уверљивости и доследности ликова и њихових поступака. Отуда су у романескном Чајкановићевом понашању препознатљиве дилеме писаца-интелектуалаца с краја XIX и почетка XX века (По, Лавкрафт) односно фасцинација спознајом постојања сила које измичу рационалним објашњењима.
Опчињеност непознатим и необјашњивим, уз дозу зазирања пред немерљивим моћима кулминира у понизном прихватању сопствене незнатности спрам немерљивих еона протеклих пре појаве Хомо Сапиенса, и светова људима непојмљивих бића (њихове најприближније људске одреднице би биле божанства или демони). Отуда се „Паганин“ понајпре може читати као езотеријско-филозофска расправа о неким од темељних, круцијалних питања егзистенције људског рода и његовог духа/ума, од бесловесности праисторије до ЏЏ века. Опскурне епизоде сусрета са духовима предака заробљеним на истим просторима у различитим епохама као и назирања будућности (наше садашњости и даље) сликовит су доказ претходне тврдње о мешавини жанрова. Додатан аргумент за речено је и одступање од уобичајеног контролисаног баратања архаичним језиком и адекватним структурирањем реченица а у циљу постизања уверљивости погодбене (литерарне) стварности и историјских факата. Кнежевић је пошао сасвим супротним правцем: оголио је своју реченицу, на моменте је лишио патине старог језика тако да је, чак, инсистирао на модерном вокабулару и уобичајеним модерним конструкцијама (па и флоскулама) потцртавајући тако до крајњих граница одступање од испрва усвојених историјских образаца а у име независности свог литерарног конструкта у коме, опет, изостаје и сам трен чисте катарзе јер су Чајкановићеве дилеме остале без дефинитивног одговора.
Илија Бакић
