Пре више од шест деценија, 1960, под окриљем нашег најстаријег књижевног, научног и културног друштва покренут је „Лексикон писаца Југославије”, између 1972. и 1997. објављене су четири свеске, али се пројекат практично угасио с првим годинама новог миленијума, са нестанком државног и културног концепта на којем се темељио.
Међутим, свесни чињенице да је лексикон писаца неопходна публикација, у Матици српској нису одустали од генералне идеје у чијим је темељима изузетно важно књижњевноисторијско мапирање културе региона, које не могу заменити ни биографски речник ни енциклопедија. Тако је обликован концепт Лексикона писаца српске књижевности, у који би ушли не само Срби него и припадници других нација који у целини или делом припадају традицијском низу српске књижевности од њених почетака до првих година 21. века.
„Посебна пажња посвећена је томе да се корпус српске књижевности сагледа што целовитије, да обухвати и писце из дијаспоре, као и српске писце који стварају у целом региону, али и оне писце који представљају заједничку баштину и заузимају значајно место у више националних традицијских токова”, појаснила је главна уредница Лексикона проф. др Љиљана Пешикан Љуштаовић, уз напомену да то питање „разграничавања” блиских и често суштински преплетених корпуса националних књижевности на простору бивше Југославије и даље остаје веома осетљиво и практично се мора решавати од случаја до случаја.
Један од важних елемената Лексикона је и опредељење да се не инистира на целовитим библиографијама представљених писаца, будући да се код појединих аутора, попут Иве Андрића, ради о десетинама табака, а и иначе се већ објављују у оквиру других Матичиних публикација. С друге је стране, међутим, дефинисан став да се води рачуна о строгом нормирању обима појединих одредница и селекцији како библиографских, тако и биографских података. При томе се остало при ставу да ваља очувати обухватност и културну репрезентативност, па у том смислу селективност није значило свођење лексикографских одредница на строги академски канон, већ пре свега инсистирање на њиховој функционалности.
Када је у питању заступљеност савремених аутора, то је један од проблема с којима се Лексикон писаца српске књижевности суочио, будући да је из године у годину све већи број публикованих књига из области белетристике, па и поезије, веома неуједначеног квалитета и често минорног утицаја. У том би смислу потпуно некритички приступ довео до тешко савладивог проширења азбучника, нажалост без битног прираштаја квалитета. То, наравно, није значило а приори избацивање мање познатих и признатих аутора, већ само строжију ревизију азбучника.
Лексикон писаца српске књижевности требало би да попуни велику празнину у српској лексикографији и додатно заокружи драгоцену лексикографску делатност Матице српске. Свесни смо тога да ће ова прва свеска показати и евентуалне недостатке и мане примењене концепције. Али и то може бити драгоцен допринос и импулс за наставак рада на Лексикону писаца српске књижевности, који овом првом свеском коначно ступа у круг лексикографских публикација Матице српске, порука је проф. др Љиљане Пешикан Љуштановић.
М. Стајић
