„За мене песма је плес на остацима језика, оних које смо учили и оних што нас уче да никад нисмо сами и да је свако сам али никад препуштен себи у густој шуми времена“, рекао је Копицл својевремено примајући Награду „Десанка Максимовић” за песничко дело и допринос развоју српске поезије.
Песнички концепт на коме почива књига „Удаљени бубњеви” ослоњен је, по речима књижевног критичара Гојка Божовића, управо на дух игре и језичког истраживања зачет у песниковим неоавангардним почецима. „Иза развоја песникове поетике стоји дух непрестане модернизације песничког поступка и песничког језика. Те промене су тихе и постепене, али се могу пратити из једне у другу Копицлову књигу. Неоавангардна основа преформулисана је и проширена постмодерним језичким и поетичким стратегијама, да би се у књигама из двехиљадитих, па тако и у ’Удаљеним бубњевима”, Копицл срео и са искуствима језичке перформативности”, наводи Божовић.
Копицл предочава свет у измицању, свет у коме нису стални ни облици, ни појаве, ни процеси, ни значења, па ни сам језик, додаће Божовић, ни оно што језик означава по навици. „Представљајући свет у коме је све дестабилизовано, у коме су дестабилизовани, оспорени и у сталном измештању и кључни појмови искуства, и повлашћене песничке теме од слике света, преко рефлексивног сусрета с његовим појавним изразима, међу којима природа има све важније место у овој поезији, до еротских тонова и потемкиновске илузије времена, песме Владимира Копицла у ’Удаљеним бубњевима” истражују свет дубоко проживљен и у тој проживљености већ окончан. Звук тих песама постаје ођек нашег искуства”.
Владимир Копицл (1949) завршио је студије књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду и низ година био је уредник у листу „Дневник”. Објавио је двадесетак књига поезије, три књиге есеја, а приредио је и превео више зборника и антологија. О његовом књижевном и уметничком раду објављено је неколико монографска издања, те зборник „Поезија Владимира Копицла” у издању Задужбине Десанке Максимовић. Између осталих, лауреат је и Бранкове награду за прву књигу песама (1979), Стеријине награде за позоришну критику (1989), Награде ДКВ за књигу године (2003), Награде „Стеван Пешић« (2003), Дисове награде за песнички опус (2008), као и признања Рамонда сербица за целокупно књижевно дело и допринос књижевности и култури (2017).
М. Стајић