Идентитета. Када он, дакле, са своје разумне европске дистанце погледа Београд, Велику Хочу или Бајину Башту, ми видимо и ту именовану Бајину Башту у пуној важности, у оном интензитету у коме наречена Бајина Башта поприма, оправдано, важност коју је заслужила, баш као и Њујорк или Москва, у неким заслуженим тренуцима.
Слике звезда, тврдио је Ђордано Бруно, сенке идеја које представљају небеске објекте, ближе су трајној стварности него слике пролазног света који се налази испод њих. У том пролазном свету који морамо одживети нисмо баш ради да будемо само “пужева кућица коју је згазило стопало лажне светске историје”. А када Хандке напише да се “у Вишеграду одвијао живот само још на гробљима, а у Сребреници, по свему судећи, није се уопште више одвијао”, ми знамо да се то више не може промишљати, ни боље ни горе, и да би нам, ипак, било лакше да се посветимо фасцинацији романом “Голманов страх од пенала”, на пример, који нас је уздрмао у младим годинама док смо још увек имали безрезервну веру у аутономију и светост чисте литературе. Али, опет, усуд историје који одређује мој, твој или Хандкеов живот тера нас да, бар на тренутак, признамо како нас, обичне смртнике, збуњује растегљив морал који је проглашен за важећи. Најбоље га је описати цитатом из Керолове Алисе: „Та, та, дете, рече Војвоткиња. Све у себи има морала, треба само да га пронађеш„!
Да ли је требало да нам тзв. верификовани, легитимни становник Европе – за разлику од нас, домородаца из Србије – потврди да нисмо само сенке изгубљене у магли, да нисмо људи без својстава? А понекад, као у случају Хандкеа и Србије, довољна је и реченица попут оне коју је записао у “Летњем додатку зимском путовању” (1997), да нас укотви на мапу постојања: “И Србија преко граничне реке беше онда још огромна соба сирочета, као и својевремено у зиму; том просторијом се сада, пак, орила бука, и беше она испуњена дречећим, необичним бојама и облицима, које су на нашим меридијанима називани византијски, а мени су изгледали тиролски, баден-виртембергшки, нормански или невадски”.
Ипак, можете ли се помирити с тиме да сте због илузија бацили године и године које више никада не можете повратити? Може ли се поправити тако страшна ствар као када потражите своје срце, потребно баш у том тренутку, а установите да сте га негде већ оставили, негде високо у брдима, и да га је немогуће поново задобити. Морали бисте се пењати тако високо: “Јуче звездано небо изнад мене и вечни закон у мени. А данас? Јорган изнад мене и душек испод мене”.
Изгубили смо однос не само према стварности, него и саму стварност. Настојање писаца да до ње допру само је одјек потребе и нужности свих нас, који живимо у времену без оријентира и путоказа. Зато је често фикционални реализам како књижевности, тако и голе политике и глобалних светских односа који нам се нуде и дослован и го, без покушаја алузија и симболике и дубоких слојева значења, баш као дебела масна слова у првом буквару. Стварност је потмули звук сирене у магли и ником више није јасно где су границе нити како та реалност заправо изгледа. Уцртати координате у мапу изгубљеног света неминовност је која не даје увек - никад? - позитивне резултате. Но, свеједно, шта уосталом може да изгуби онај ко је већ изгубљен у стварности која га окружује?
Велико и мало? Битно и небитно? Признајемо да је бескомпромисни, савршени андроид из култног “Блејд ранера” видео чудеса каква ми, (само) смртни људи, можемо само да сањамо али, будимо на тренутак прагматични и заборавимо тезу нас, уметника, по којој је представа извучена из уметничког дела једнако важна и једнаког интензитета као и збиља у којој учествујемо. Када се сведу рачуни, и смрт и љубав другачије, мекше звуче (и значе) у фикцији. У стварности, ми јесмо видели бескрајна поља расцветалих црвених булки, пламтеће кугле које се шетају око главе, сунце које се поново рађа после апокалипсе, краве које нас јуре по ливади засутој гранатама, бабојебе, златна јутра у винограду, безброј звезда падалица, бомбе које падају зато што смо изули чизме, бомбе које падају зато што смо обули чизме, лудачке ветрове који замрзавају прсте усред маја, нестварну месечину, чарапе с држањем, слатки сан у мемли подрума препуног пацова, комаде челика што лепршају испред очију попут разиграних лептира, спавање са змијама у влажној рупи на пољанчету, четири истовремене дуге на небу у зони сумрака, Србији, и сви ти тренуци, када нас не буде, неће бити изгубљени као сузе на киши, захваљујући и људима попут Хадкеа, који нам дискретно, али неопозиво, својим аутентичним, поштеним списатељким Ја, враћају идентитет у који смо и сами посумњали, идентитет готово изгубљен у деценијама у којима су нас медији са Запада готово уверили да смо мање човек, а више бесловесне звери из сенке, из сиве зоне полуделе страже на дивљој граници коју, за добробит хомогеног, цивилизованог глобалног народа “рајске планете”, треба укинути.
Ђорђе Писарев
