Ово издање Радио-телевизије Србије и Градске библиотеке у Новом Саду, у којој је легат Кујунџићевих рукописа и личне заоставштине, објављено је поводом 60 година телевизије и 20 година од смрти једног од утемељивача телевизијске критике у Србији. Аутор избора текстова и уводне студије је др Светислав Јованов, док је редактуру обавила проф. др Јасна Кујунџић Јованов. Уз, пре свега позоришну и филимску критику Кујунџић је континуирано, током више од три деценије од 1959. до 1995, писао приказе, коментаре и огледе о свим врстама актелног телевизијског програма на југословенском простору.
Представљајући ову књигу као сјајно сведочанство времена новинар Ђорђе Вукмировић је истакао да је у питању прецизан и прегледан документ који показује изузетну ерудицију аутора и може бити и огледно штиво за младе новинаре. По речима Вукмировића за повесницу наше телевизије у прве три деценије њеног постојања, драгоцене су Кујунџићеве опсервације о узлетима, али и падовима плејаде редитеља, али и свих других стваралаца који су учествовали у стварању ТВ програма. Највише пажње аутор посвећивао је онима које је највише волео – глумцима, широко афирмисаним захваљујући управо телевизијским серијама. По Вукмировићу, ова књига буди и носталгију враћајући нас у нежно време стварања када је на ТВ екранима било мање зла, а више креативности. Критичарка Даринка Николић је указала да ова књига није само заслужени омаж Кујунџићу него и слика епохе, једног времена и његовог етичког, политичког и културног контекста. Проф. др Томислав Лонгиновић подсетио је на време првих телевизијских серија Лоле Ђукића о којима је Кујунџић писао наводећи да су те критике архив једног времена и начина на који се новинар увек мора стављати у улогу јавног интелектуалца који критикује и рефлектује друштвено политичке ствари, што данас није случај.
Проф. др Драган Кујунџић изражавајући захвалност издавачима који су сматрали да ове критике имају ширу и трајну вредност, указао је да ће будући читаоци имати осећање афирмације једног културног простора, једне епохе Телевизије Београд од њених зачетака до дигиталне ере и њеног краја као јавног канала. Неуметно ће читаоце преплавити фантоми једне епохе које нема, али која нас је све обележила. Пред њих ће, како је нагласио Кујунџић изаћи великани ТВ емисија и серија, ти добри фантоми наше прошлости, као што су били Мија и Чкаља и цела послератна епоха југословенске телевизије који ће посредством ове књиге живети и у будућности.
Н. Попов
