ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА”  Пробудио сам се, а света није било

Све је било тихо, све је било црно, тама је била свеобухватна као да је сва светлост исцеђена из света.  Прашине је било посвуда. Ваздух је био пун прашине – вреле и  густе,  прашине  из  свеже  ископаног  гроба. 
Toni Parsons Foto: promo
Фото: Тони Парсонс Фото: промо

И  чудна  киша  је  падала – киша каменчића, крхотина и остатака поломљених и разбијених ствари које нисам умео да препознам. Уништење је било свуда, у мојим очима, у устима, у носу и у грлу.

Лежао сам на леђима и уништење ме је ођедном давило.

Усправио сам се искашљавајући ту чудновату прашину, осећао сам је на рукама и на лицу.

Загледао сам се у као катран црну тишину и осетио талас чистог ужаса јер сам тада први пут осетио топлоту. У близини је пламтела велика ватра. Погледао сам око себе и ођедном је угледао, блиставу и распламсалу, једино светло у тами. Врелина се појачавала. Ватра се примицала.

Помери се или умри. То ти је избор сада.

Сада сам видео тела у ономе што је до малопре био тржни центар. Нека се нису померала. Нека су покушавала да седну. Али овај нови свет био је тих. Онда сам схватио да није тих. Није баш. Мене је слух напустио у тренутку кад је све нестало. Млади  стражар  је  седео  на  поду  близу  мене.  Униформа  му је била упрљана сивом прашином. Окренуо се ка мени и покушао да проговори.

Из књиге Тонија Парсонса “Девојка у пламену”. Превео Ненад Дропулић. Лагуна, Београд 2018.

Не – говорио је, али ја га нисам чуо.Ишчупао сам стаклену крхотину из колена, јаукнуо од бола и допузио до њега. Уста су му се поново померила, али речи нисам разазнао. Загледао  сам се у њега,  очију  сузних  од  прашине, и одмахнуо главом. Поновио је оно што је рекао и овог пута чуо сам га преко звоњаве у ушима.

„Бомба“, рекао је.

„Није“, одвратио сам.

„Превелико је за бомбу.“

„Моја рука“, рекао ја.

Држао се за мишицу и потпуно збуњено зурио у њу. Није имао десну подлактицу. Подметнуо  сам  му  под  главу  кесу  с  новим  ранцем  моје кћери. Онда сам скинуо кожну јакну, свукао мајицу и поцепао је на три дела. Стражар је покушавао да подигне повређену руку како би силом теже зауставио крварење. Климнуо сам му главом да га охрабрим. „Тако, то је добро“, рекао сам. Људи  су  полако  пролазили  поред  нас. Нису  трчали. Били су сувише  омамљени да трче. Тетурали су из немирних  облака 

Осетио сам да ме издаје и ођедном се поново нашао на длановима и коленима. Полако сам устао и наставио даље ослањајући се јаче на леву ногу, пазећи да десну не оптерећујем превише. Осећао сам врелину ватре и удисао сам задах ватре.

Фото: Насловница књиге Тонија Парсонса “Девојка у пламену”. Превео Ненад Дропулић. Лагуна, Београд 2018. Фото: Дневник.рс

Керозин? Да, али читав океан керозина, запаљеног керозина, а то није имало смисла.  Одакле толики керозин? Човек у оделу прошао је поред мене носећи кесу из Еплове продавнице. Био је од главе до пете покривен сивом прашином која се ковитлала у врелом смрдљивом ваздуху. Пљунуо сам и дубоко удахнуо врели ваздух. Палио ми је плућа. Ватра се примицала.

Настави или умри. Марионета у природној  величини  висила  је  с  некадашње  таванице  подрума  тржног  центра.  Лутка  је  седела  у  столици  причвршћена за таваницу дугачким дебелим ремењем као да чека да је нека дивовска рука покрене. Била ми је довољно близу да јој видим израз на нетакнутом лицу.

А  онда  сам  видео  да  је то човек,  мушкарац, пилот, и  да  га је нека невероватна случајност спречила да се разбије на парампарчад кад је пао с неба. Чуо сам да се то дешавало, али нисам веровао. Сада сам поверовао. И полако сам почињао да схватам. Тај оштри огавни мирис заиста је био керозин. Авионско гориво.Настави или умри!

„Извините“, рекла је једна старија госпођа; њена учтивост је била дирљива у овом новом свету. „Останите с нама, молим вас”.

Р. Д.

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести