Прича „Недељног Дневника”: Умем да корачам по тим улицама

Није ли то каменсланска стварност одавно, много раније, још у времену без хоризонта, отворила широм врата свим, овим околностима, свим овим догађањима лишеним смисла и одредишта?
Franja Petrinović  Foto: B. Lučić
Фото: Фрања Петриновић Фото: Б. Лучић

Оклевао је, одгађао је, није то њему својствено, готово недељу дана је гледао попут неразумника каменсланске њиве, допуштајући да га све те околности воде од мајчине собе до дворишта, да прихвати позицију збуњеног и затеченог, дављеника који ни за сламку не уме да се ухвати. Какву јебену сламку, ни за балван, није никада пристајао на позицију очајника, а овде у каменсланској забити као да га је све то уљуљкивало, као да је све оно што је био губило на важности, све оно што је умео и хтео, али не. Умем да корачам по тим улицама, ту сам рођен.

Као да је чекао да неко залупа на прозор, да с баштенске капије довикне његово име. Још увек не схватам где се налазим, помишља, не прихватам. Док није схватио да заиста даље не може тако, да много тога није у реду, да ништа није ни у каквом реду, да много тога у свим тим околностима није сасвим у реду.

Све до оног тренутка, све док та хрома жена, та Анастазија Татић (1967, несвршени студент етнологије), ако јој је веровати, ако је тако рекла да јој је име и презиме, није рекла. Не могу ја све. Шта све, мораш се и ти укључити, мораш ми помоћи, у чему, шта ти мораш, ко то коме помаже. Ово је село, да, село весело, много је заосталих обавеза, обавеза, каквих обавеза? Обавеза заосталих, нагомиланих после његове смрти, рекла си смрти, чије смрти. Његове смрти. Није он мртав, он је побегао као што је увек бежао и враћао се, неће се вратити. Како би ти могла то да знаш. Знам. Лупеташ, лупеташ, ти њега уопште не знаш. Итекако га добро знам, као што знам да је мртав. Доста, хтео је да јој каже да она нема право да прича о њему, његовом оцу. Откуд ти уопште право да говориш о било чему. Ето, имам га, стекла сам га рођењем. Каквим рођењем, о чему причаш. Како ти није јасно, добро, није ти јасно, нека буде, твој отац је, мој отац је нестао, можда је и мртав, можда су га отели, можда се и убио. Није. Заиста, откуд ти храбрости да ти уопште говориш о њему. Како не знаш, шта не знам, да не знам, шта ти уопште тражиш у овој кући. Важи и обрнуто. Шта важи обрнуто. Питање, какво питање, питање, шта ти тражиш овде, овде на овом месту. Најбоље је да одеш и не појављујеш се више. Боље је да ти одеш, навикао си. Зашто је уопште трпим, зашто читав живот подносим оно што не би требало никако да подносим, зашто просјачим неку врсту разумевања. Не разумеш ти то. Дај прекини и прихвати ствари онаквим какве јесу.

Увек је тако било. Пронађи ово. Усклади оно ако можеш, а можеш. Додај стварима неку нову боју, теби прихватљив смисао и облик. Може да каже, само себи може да каже, да је навикао. Није то никакво изненађење у пирамиди његовог живота, није баш никакво изненађење осим што се њему чини једноставније да буде препаднут, наравно да и сада мора још једном, не и последњи пут, да закрпи то каменсланско парче, каменсланску парчетину свог живота, да коначно залепи ту рупетину, најбоље што уме, јер сви би рекли да му нема другог. Нема ми друге, може да помисли у овом тешком времену, времена су увек тако неподношљива.

Управо је одрастао у тамној сенци неугодних, незгодних времена, сви су то понављали, та јебена времена само да прођу, то га је пратило попут верног пса, тог јединог сервилног човековог пријатеља, живимо у тешким временима, зар не видиш, зар не видиш, а знао је да је тако, само није знао шта то треба да види.

А онда је, ако је то тако уобичајено да се каже, онда је схватио, разумео да ствари не стоје баш онако како би требало да стоје, схватио је да ништа није онако како је он претпостављао да јесте.

Тачно је да се родио у чамотном, тежачком, задртом селу пуном прашине и претерано радозналих, понекад свезнајућих, понекад меланхоличних људи, оних који се у све мешају, који више од свега воле да управљају туђим пословима, нема код њих гледај своја посла, све су то наша посла, е то је схватио.

Фрања Петриновић (Нови Сланкамен, 1957), приповедач, романописац, есејиста и књижевни критичар. Студирао на Филозофском факултету у Новом Саду. Уређивао је часопис “Поља”, био новинар “Дневника” и уредник у издавачкој кући “Стилос”.Тренутан статус: слободан уметник. Награде: ”Стеван Пешић”,“Карољ Сирмаи”, “Лаза Костић”,  награда Друштва књижевника Војводине за књигу године... Књиге: “Мимезис, мимезис романа”, “Ткиво, опсене”, “Извештај анђела”, “Пред вратима раја”, “Последњи тумач симетрије”, “Траума”, “Граматика поремећаја”

Као што је схватио сада, било то уобичајено или не, схватио је тек после недељу дана да нико од тих Каменсланаца није дошао ни са каквим саветом, ни са каквим брзопотезним решењем, нико му није саопштио неку коначну истину о нестанку оца, нико од оних који су све знали, како је најбоље вабити кокошке, колико је ко у сексу моћан, како је најбоље преварити комшију, каква је цена рибе на инђијској пијаци, нико од оних који су знали ко с ким и зашто, на који начин и када, нико од оних којима је криволов рибе у крви, нико није донео никакву вест о оцу, нико му ни речи није рекао, није то нормално, схватио је. Знам да то није нормално, а шта је уопште око његовог оца нормално, ни он није нормалан, нормалан на каменслански начин, вероватно мисле, вероватно кажу сваком по заслузи, вероватно увече у кревету својим женама кажу. Хајде ћути, шта ти знаш, шта је тражио то је и добио, уосталом, зна он то, кад их боли ћошак, онда их стварно заболи ћошак, ћошак каменсланског задружног дома, заболи их, помисли.

Тако то некако изгледа, док се опсетио, док се разабрао међу свим тим стварима, беше стигла некаква јесен, тако је некако туњаво захладнело, појавиле су се и вране, први трагови мраза на улици, ноћи су постајале све дуже, а време дневне светлости се скратило. Бар нешто.

Одломак и романа “Поправљач огледала” Фрање Петриновића (Академска књига, Нови Сад 2017)

 

 

СПОРТИСТА
09.05.2017 • 13:56
Драго ми је да је Дневник добио нов сјај,одн.нов сајт...а прича....хм, војвођанска..е та наша равница
EUR/RSD 117.5896
Најновије вести